Ne treba biti neskroman, ne treba biti
sujetan, ne treba biti alav. Neophodno je u svemu biti strpljiv.
Odnosi sa ljudima uglavnom su vezani za prethodne odnose i iskustvo.
Ponekad se čovek isuviše brzo menja i transformiše, a da ljudi i ne znaju da se
on promenio. Suština ljutnje je u nerazumevanju. Pojedinac misli da ga društvo ne
razume, i da ne želi da ga razume. Međutim, pojedinac
mora dati vremena društvu da ga upozna, shvati
i doživi na način kako on to želi.
Odnos između pojedinca i društva treba polako, strpljivo i svakodnevno
upoređivati.
Ako smo nesrećni i neshvaćeni, za to ne treba biti ljut na
druge. Ljudima treba dati vremena i dobre razloge da se upute u naš smisao za život
i stvarnost.
Nikad ne treba očajavati i misliti da nam je život malo dao. Život je
kao reka, iz njega zahvatamo vode onoliko koliko smo sposobni, i koliko nam je vedro. Vedro mora biti primereno našoj snazi.
Kad je vedro malo uzimamo premalo, i obično
smo zbog toga nezadovoljni, snaga nam je neiskorištena, i višak
iste trošimo na pravdanje vlastitog nezadovoljstva.
Ukoliko uzimamo preveliko vedro i mnogo vode iz reke, brzo se zamorimo.
Umor nam stvara jetkost, i na nas same i na život. Umor
nas stropoštava u očaj, a očaj je put u beznađe koje je nekreativno i nekorisno.
Treba uzeti vedro primereno snazi. Da se redovno i dugo voda vadi iz reke života..
