Ono što mi se nikako ne uklapa u idealnu predstavu o meni samom je i
zatrovanost TV-om. Treba je se osloboditi, treba biti oslobođen od tih stvari. Televizija
je industrija zabave. Televizija je presretač i razbojnik našeg vremena. Televizija
je uramljivač i okivač naše slobode.
Nama se čini, dok je gledamo, da
nam ona pruža sliku života u najrazličitijim oblicima. Ona nas čini pasivnim. Ona
nam razmekšava i mlitavi telo i um. Televizija je sredstvo za masovno drogiranje
naroda i naciona.
Ona nas uvlači u svoje programe i svoj ulepšani svet reklama, filmova
i informacija, i vrlo često nam se čini da bez njih prosto ne
možemo živeti. A one, televizije i programi, nam
otimaju naš život, otimaju nam naše misli, naša razmišljanja. Teraju nas da primamo
slike koje nam, niti trebaju, niti
nas posebno interesuju. Teraju nas da punimo glavu informacijama koje nam ničemu
ne služe. I te informacije nam začepe vijuge i ne dozvoljavaju ni jednu ozbiljnu
duhovnu kretnju ka beskonačnom.
One nas napune svojim nevažnostima i svojim prozaičnim običnostima, i mi vrlo brzo postanemo tupi i nezainteresovani da mislimo, da živimo
i da osećamo na pravi, lični i ljudski način.
Svakodnevno unosimo u sebe to đubre od informacija. Svakodnevno se trujemo
vestima i nesrećama iz čitavog sveta. Svakodnevno nas hipnotišu protagoničnim porukama, kako političkim tako hedonističkim, i mi
ih primamo. Arhiviramo u svesti sve te poruke, sve te nesreće, sve te protivurečnosti, i tupimo naša vrata percepcije.
Postajemo pasivni, postajemo nezainteresovani za sve oko nas. Za nas
same.
Tako navučeni na TV program, čini nam se, ako
ne čujemo vesti direktno iz usta spikera nešto veliko propuštamo, čini nam se kasnimo.
Čini nam se ne živimo. A u stvari smo život naš, onaj obični, stvarni, ljudski, zamenili za televiziju.
Naša čula postaju tupa, i postaju neosetljiva za sve
ono što čini naš život.
Nije nam to potrebno, nije nam potrebno da se tovarimo tim glupostima,
ali ipak se tovarimo.
I tu dolazimo do ideje odricanja. Mi smo veoma skloni postavljati pred
sebe zadatke odricanja, zadatke čišćenja, zadatke oslobađanja od svega što nam se
potura, i što nas slabi i čini slabijim.
Filmovi, samo poneki filmovi, su umetnički vredni. Međutim,
na tv-u nam prikazuju uglavnom loše filmove, obično smeće. I mi se njima tovarimo.
Mi se punimo tim surogatom i prosto nam se duše nadimaju.
Pitanje je: Da li nam ima spasa? Šta učiniti da bi se svo to đubre izbacilo iz naših
duša? Na koji način se osloboditi zavisnosti? Kako iščistiti iz sebe svo to smeće?
Kako se vratiti čistim duhovnim postulatima i biti u dovoljnoj meri svoj? Zašto
ne odbiti od sebe sve te demonske ponude?
Čovek je sa televizijom došao u situaciju da pomeša fikciju i stvarnost,
da pomeša moguće i nemoguće, i da doživi veliku pometnju u glavi.
Filmovi su u dvadesetom veku doživeli svoj procvat. Oni su postali industrija
zabave za lakoverne, i za sticanje profita. Svi pričaju priče, i svi bi da ispričaju neku, pa i nakaradnu priču.
Šta je važno, i da li je nešto uopšte važno, to je pitanje koje postavljam sebi kad je u pitanju lični život i televizija.
Odnos - jedan na prema jedan.
Junaci TV filmova, onih što su proizvedeni u Americi, su idealizirani
i vrlo često poseduju moći i sposobnosti božanske. Oni predstavljaju težnju običnog
čoveka i podsticanje njegove želje da postane super čovek, namesto da se oduhovi i oboži i postane sličan Bogu.
Sva su me ta pitanja mučila danima.A onda se moj TV pokvario. Novi nisam kupovao a pokvareni nisam popravljao. i tako poslednje dve godine.
Sva su me ta pitanja mučila danima.A onda se moj TV pokvario. Novi nisam kupovao a pokvareni nisam popravljao. i tako poslednje dve godine.
