Život i svet oko nas postaju drugačiji
kad se u nama rodi prvi strah da telo više ne sluša volju. Ni ne haje na zapovesti
mozga i pameti, već se ponaša onako kako hoće, onako kako može.
I kad se pojavi ta prva nesigurnost u našeg vernog saveznika u svim
životnim bitkama postajemo za nijansu drugačiji, da
kažem promišljeniji.
Ono što smo sa lakoćom obavljali, bez ikakvog razmišljanja, onako mehanički, sada postaje problem. Nesigurni smo
da li ćemo uspeti da se održimo vitalnim, i na visini zadatka koji postavljamo
pred sebe. Plašimo se da li ćemo izdržati, plašimo se da ne iskažemo nemoć pred
drugima. Plašimo se izdaje, a i vlastite naravi koja to teško može da podnese.
Kad pređemo polovinu veka, ma kako to rekli, postajemo snebljivi, postajemo
uzdržani i tihi. Naša bahatost se smanjuje i postaje otužna umorenost, koju negujemo iz straha i nemoći. Ovaj svet nije sazdan od bezvoljnika,
a mi, sredovečni ljudi, često ga takvim predstavljamo.
Ovaj svet nije uplašen sobom i svojim ludim napretkom i progresom, a
mi ga našim uobraziljama takvim pravimo. Ovaj svet još ima energije i vitalnosti
da ide napred, a mi se plašimo da to priznamo.
I zašto?
I zbog čega?
Zato što nas boli zub pa se ne osećamo lepo.
Zato što nas bole noge, ili pak imamo problem sa varenjem.
Ili, kao, nešto nas žiga u predelu kičme itd. itd.
Ti strahovi i ta bezvoljnost sredovečnih ljudi, pokazuju
da oni vrlo često nisu dorasli ni vlastitom kukavičluku. Da se samosažaljenje
nosi kao broš na grudima, kao da na njemu piše: delegat samilosti, nad sobom, apostol samosažaljenja i konformizma.
Sredovečni ljudi se obično zavlače u svoja bunjišta. Tamo knjavaju i
lenčare, tamo se uljuljkuju u redovnom kuvanju svojih supruga.
Ti sredovečni pastiri kukavičluka i pasivnosti, su
najgori kočničarski ološ u napretku čovečanstva i ljudskog roda.
Oni fabrikuju u svojim glavama, kako
bolesti tako i prepreke. Oni štancuju parole opreza, i nemilosrdno i besomučno dozivaju
Gospoda u pomoć, kako bi bili sigurni da njihov skepticizam nema
smisla i da će Gospod, koji je mera svega, učiniti da se baš njihova plašljiva sebičnost
oseti sigurnom, a oni konačno zadovoljni.
Oni svakodnevno laskaju telu, oni podgrevaju njegovu lenjost, oni svoje mešine
čuvaju da se ne utrgnu, čuvaju i misle da je uhranjenost posledica godina
i teškog rada u mladosti.
Ti sredovečni tipovi svoju lenjost, svoj konformizam, svoju radnu i
egzistencijalnu pasivnost, pravdaju narušenim zdravljem.
Svoju gnjecavost opričavaju kao pažnju, kao stalno kontrolisanje zdravlja.
Skloni su to još podupirati pričom o životnom iskustvu, i uveravati
vas da je sve to posledica zasićenosti i umora iz ranijih godina.
Ti sredovečni predklimaterični muškarci su neiscrpan izvor bizarnog
i smešno jetkog paćeništva i egoizma.
Ne treba im mnogo verovati, ne sme im se često dati za pravo, ne dozvoliti
im da vas uvuku u mrežu saučestvovanja sa njihovom lenjom prevrtljivošću. Oni ne zaslužuju puno pažnje, a uvek i iznova je od vas traže. Oni se malo
daju u svemu. Oni zakidaju i u prijateljstvu, i svađi, i u seksu. Oni su tihi despoti prema najbližima. Oni su bolećivi tirani.
Od obične zubobolje prave vasionski problem. Od običnih hemoroida, vide rak debelog creva. Od blage upale mišića, vide
simptome predsmrtne malaksalosti. Oni pušački kašalj pravdaju bolešću pluća. Zimogrožljivost
slabom cirkulacijom, i nagoveštajem da, već
kao da su polumrtvi. Samo da izazovu sažaljenje, samo da privuku pažnju, samo da
dobiju ono malo naklonosti i emocije koja toliko godi njihovom bezobraznom egu.
Ničeg kontradiktornijeg nema, na kugli zemaljskoj, od sredovečnih muškaraca.
Oni su kao mačori. Samo se umivaju, peru i lickaju. Oni ne vole svoje
pivske stomake, ali ih sa ponosom čuvaju. Oni najpodmuklije prde, a pri tome se
još smeškaju kako niko ne bi primetio.
Oni su za sve lenji: za obrazovanje, za duhovno usavršavanje, govore da im je kasno, da su to mogli nekad kad nisu imali toliko problema
porodičnih, kad im nije smetala naslaga briga, i životnog
tereta u duši. Pravdaju se nedostatkom vremena, nedostatkom koncentracije itd.
Zapravo, lenji su da učine ma i jedan napor. Lenji su da se razmrdaju.
Da skinu te svoje masne stomake i stvore kondiciju, kako
duhovnu tako i fizičku.
Njih ne interesuje radost samopreslojavanja.
Oni ne žele da pobede lenjost. Oni, zavučeni
u ljušture konformizma i zagrnuti oreolom mučeništva i patnje, kako za porodicu, tako i za bližnje, rađe knjavaju stenjući
pri tom da sve to i nema neku vrednost.
Kad kažem sve to mislim na
sve novo, a to i nije za njih puno važno.
Sredovečni ljudi i novine čitaju ofrlje. Samo prelete preko naslova.
Njima je sve dosadno, i sve im je već viđeno.
Sredovečni ljudi vole nagrade i uspehe, ali i kad ih dobiju, ne uzimaju ih do kraja za ozbiljno. Njihova uobrazilja je beskrajna.
Oni, i kad im neko uruči priznanje, misle da zaslužuju više i da
zaslužuju bolje.
Sredovečni muškarci, uopšte uzev, misle da od svega, od čitavog života
i ljudi zaslužuju više.
