Jesenje dobo, oma posle drugog
rata, mi uranimo, baba i ja, a košava neka duva. Nije bilo zima, samo zdravo duva.
Nedelja je blag dan tu prid Svetog Luku, a mi na sijanje, i baba kaže:
– Bog nek nam oprosti posijati
moramo, bolje danas, nego posle.
– Mož’ posle da se okiša – kažem ja.
– Baš tako –kaže baba.
Natovarimo žito, vodu, ’ranu, met’emo malo više bulja na kola. Zakačimo
mašinu sijalicu sa 24 lule. U’vatamo Vezira i Damu, i lagačko
krenemo na našu njivu pod prečku. Šta da
kažem, baba je kočijašio, a ja sam sedijo njemu iza leđa, tako je onda bilo.
I gle, taman smo stigli do akačkog bunara, ono počelo
da svanjiva. Baba stane da napoji konje, kad kod bunara moj drug Cveta i njegov baba sa lovačkim
puškama. Oni idu u lov. Javimo se mi njima. Java se oni nama.
– Eto, mi u lov krenuli – kaže
Cveta.
– A mi na sijanje – kažem ja.
Moj baba nije ništa govorio, već je sa šibom i velikim kablom
izvlačio vodu i sip’o je u valov konjima. Konji i nisu bili žedni, samo baba je ’teo da i’ pokani malko, ono što bi se reklo, za ne daj Bože.
I evo, ko sad ga gledam, sviće, a na akačkom bunaru dva oca i dva sina,
a sviće tamo negdi od Tise, od Bačke strane. Mi pojimo konje, a oni nuzlegli biciklove
na osek i odmar’u, sprem’u se i dogovar’u na koju stranu da krenu.
Dum’u da vidu di će im biti bolje. Mi radimo naše, pa
eto grabimo od vremena, a oni su radili u zadrugu i išli su na rekreaciju.
Sve pamtim, k’o juče da je bilo. Razišli smo se svako na svoju stranu.
Sećam se da je baba, dok smo odlazili, za
nji’ rek’o, onako sebi u bradu:
– Neradeni i dirdale.
Mlogo godina posle, a opet tu negdi prid Sv. Luku, ja i sin moj, na sijanje opet. Sin tera traktor, a ja sedim pored njega na blatobran’.
Ja i nisam mor’o ići, već sam ’teo. Da vidim kako ide, a i volem kad
se sije žito, da vidim kako ide. I opet, kad smo stigli tu negdi na kraj sela, a nije bilo rano zajtre, već negdi posle fruštuka smo krenuli. Šta ćeš, ti mašina, traktor, jako
dobar i to kad krene u hip bude gotovo. A i sejačica ’vata priko 40 redi. No, to
sad nije važno, neću da se falim. Kad mi tamo kod akačkog bunara, a ja vidim, moj drug Cveta i njegov sin na biciklove, pa
u lov.
Zadruga di je radio propala, a on se u’vatio penzije. Sin mu kurir u
sudu, zaposlen.
Kad smo stigli do nji’ kažem sinu da stane. Opet vetar, košava. Kad
se sije žito uvek je košava, retko kad nije. Stanemo tu pored njih, a ja vidim sprema
se nešto da mi kaže Cveta, samo čeka da sin smanji gas da ne viče.
– Zdravo. Vi u lov? – preduhitrim ga, i smeškam
se.
– A vi na sijanje? – smeška se i on meni.
– Šta da radimo kad je Bog dao – odgovorim mu.
– I kod nas isto tako – odgovori i on meni.
– Pa ’ajd, u zdravlje! – kažem ja.
– U zdravlje, u zdravlje! – odgovori i on meni.
Deca su ćutala.
