Branko je bio čovek starog kova. Nije mlogo volo novotarije. Nije volo mlogo ni papire. I u školu kad je išo, i to uglavnom posle svetog Luke kad se napolje sve na salašu priradi i kad deca druga već dobro odmaknu sas učenjem, on je marljivo u tefter pripisivo lekcije što su oni prišli i tako je učijo. Volo je račun, veronauku i kad su se čitale pesme iz pesmarica. Volo je i da piše i da pripisiva, al' samo kad je moro. Ove nove trgovine sas menicama i sas tambulacijama, što mu je Marko pripovedo, su za njega bile nešto tuđe i on je od nji bežo ko đavo od krsta. Sad, kad su skrenuli u Tomašvolsku leniju prema njegovom salašu, i kad su isprid nji počeli da istrčavu kerovi sa salaša pored koji su prolazili, činilo mu se da i nije tako zima. Jedva je čeko da stigne na salaš, ali i ovo malo puta mu se odužilo. Branko nije mlogo uzimo naum šta drugi radu i kako drugi radu. Ni kad je u pitanju rad u polju, ni kad je u pitanju stoka a i kad je familija i kad su deca u pitanju. Znao je da mora sve po redu da se uradi i onako kako su to već radili godinama pre njega. Nije volo novotarije i da izmišlja šta i kako. Znalo se šta se kako radilo i pre i danas, a znalo se i kako se postupa sas ljudima u nevolji, pa makar se to radilo i o ajducima kao što je ovaj Marko što sedi do mene, mislio je Branko.
Kad stignemo, ja ću ti u štalu sa Spasojom namestiti da spavaš. Skinućemo još malko sena sas šupe, pa se umotaj u pokrovce da ti ne bude zima.
U štalu će biti dobro, promrmlja ispod pokrovca drhteći Marko.
U kuću te ne mogu pušćati, jer tamo su mi žena i dečurlija. Jesi l' gladan?, upita ga Branko.
Ko ker, reče Marko.
Vidiću da l' je ostalo nešto kuvano od večere, a ako nije, leba, čvaraka i kupusa salate.
Kobile su vukle kola, kad su vidile da idu na salaš, malko brže i veselije. I dok su prolazili lenijom sas desne strane im je bio Jaroš, a sas leve su se nizali salaševi, Gedžin, pa Štetin, pa Cucin i sve tako redom dok nije, poznavši kola i konje u daljini, prid konje istrčo Bogar i pozdravio ih veselim lavežom.
Marko je virio iza pokrovca podrhtavajući, a Branko je, kad su stigli u avliju, zaustavio kola. Iz odžaka se viorio dim, Zorka je ponovo nabacala ogrizina od ovaca u peć iz čijih se usta video ružičasti, pomešan sas dimom, plamen. Spasoja je istrčo sas fenjerom iz štale, a omadi su zarzali iz štale. Čulo se i po neko blejanje jaganjaca koji su u pomrčini tražili mater. Spasoja im je u merdevine bacio tulaja za noć i one su ga brstile i samo na trenutke su čuo meket, kao da govore preko zalogaja i vode obične razgovore, kakvi se već čine kad se lagano večera.
Marko je ne skidajući sleđa pokrovac, skočio dole sas kola i oma se našo u poslu da pomogne Branku koji je već odapinjo štanjke sa drvčanika, dok je Spasoja odno ceger sas pozdravom prema kujni sa čijih se vrata vidila Zorkina figura. U sobi je svetlila žiška, a vidila su se i deca na prozoru. Kad se Spasoje vratio, Branko mu pruži vitrior, a Marko je odapeo sa druge strane štranjke od kobile, a onda su poskidali kajase i ogrnaka. Prvo je Branko uveo Lastu u štalu, a odmah za njim je Marko uveo Damu. Spasoje je držo fenjer visoko gore da možedu da vididu. U jaslama je prid kobile već bila metuta zob i one su, kako su im skinuli u štali oglavnike i amove i kad su ih privezali, odmah počele da jedu kukuruz sa klipova. Činilo se kao da dobuju po drvenim bagremovim jaslama.
Ovo je, Spasoje, predstavi Branko Marku svog bojtara i slugu, a ovo je Marko.
Jeste l' ozebli, zabrinuto će Spasoje.
Sav se tresem, reče Marko i pređe ne drugu stranu štale i jednoj od krava stavi ruke na leđa da ih zagrije. U štali je bilo toplo i Marko je skinuo pokrovac sa leđa.
Ti tako u džemper i gologlav, primeti Spasoje, na ovu zimu. Da mu dam onaj stari kožuh Bapa?, tako je Spasoje, kao i sva njegova deca, zvao Branka.
Daj mu, pa onda da se izsenjaj kobile, odgovori mu Branko. Jer bilo kakvi problema, upita Branko, dok sam bio u selo? A odmah potom upita: A di je Zorka? I Spasoja počne da vrpča nešto.
Kaži mi šta je bilo.
Nina će ti kazati, Bapa.
Idem da vidim, a ti posle daj one suve pokrovce i staru i novu opakliju, pa namesti da Marko može da legne tu stobom čelo konjski glava. Idem ja unutra da odnesem špiceraj.
Zorka ga je čekala u hodniku kod otvora pećke koju je ložila, kraj vrata ulaznih i bila je nekako poplašena. Branko strese sa jankela suknenog sneg i istrese šubaru tu napolje, a onda uperi pogled u ženu.
Nije Branko, al nemoj oma da vičeš i da grdiš.
Šta nije bilo u redu, smrknuto će Branko.
Milorad je svuko spećke blagdašnji čanak za supu i to onaj sas ružama sa strane i pao je dole i polupo se.
A šta će blagdašnji čanak napeć?, strogo će Branko.
Kuvala sam za ručak flekica i krompira, pa devojke tražile da iznesem taj čanak da im bude slađe.
Pa di je Spasoja bio?, opet će Branko.
Ovan je priskočio u korlat sas ovcama i čikno jednu ovcu pa se izalovila i dva jagnjeta je bacila.
Uh, supu mu Spasojinu, kazo sam mu da ne uči tog ovna da čika. I šta je posle bilo?
Išibala sam Milorada, a on ceo dan neće da izađe iz zapećka samo se srdi, a nije teo ništa ni da je.
Ja sam pekla gibančice i sva su deca jela samo on nije teo.
Tako mali, a već zna šta oće, a šta neće.
I Branko uđe u sobu, raskomoti se, a na stolu je stojala kotarica sas pozdravima od Danice. Deca su se, u međuvremenu, kad su vidili da Branko ide u sobu, popela na perinu pored pećke i umirila se kao bubice.
Evo ti, Zorka, ovi kolači što je nina poslala, a evo ti i šećer i so i ćibra, i Branko se spusti na stolicu. Gledo je nekoliko trenutaka u decu kako su se prilepili nuz peć, a onda izvadi duvan i krene da zavija jednu. Ajde ti majstore iziđi iz tog zapećka da te vidim, blago će Branko Miloradu. A ovaj zagnurio glavu u ćošak između zida i peći i ćuti. Jeste l', deco, čuvali Kovicu?, upita Branko.
Kovica se dvaput usrala, prva će Jelena.
Kovica je mala, ubaci se Bojka, pa nume sebe još da posluži.
I ti si taka bila, prekori je Ljubica.
Ja idem napolje, opet će Jelena, tu oma, kad je zima, pod kotarku.
Ajde, ajde, sad je dosta bilo, nemojte se svađati, prekori ih Zorka. Evo otac vam je došo iz sela i dono vam vanilice od baba Date. I Zorka raspakuje ceger i izvadi kolače što su ostali od Božića, a Marinko krene prvi da uzme i da je, a onda Zorka uzme i podeli ostaloj deci.
A Branko kad se malo odmorio, ustane i izvuče Milorada iz zapećka. Ovaj se malo koprco, a kad ga je Branko meto na krilo i kad mu je dao jedan kolač, Milorad ga je malo gledao, a onda se otrgao iz očevih krila i pobegao u zapećak i poče brzo da jede vanilicu.
Sramota mu je što je uradio, prekorno će Zorka. Nego da ja postavim da večeraš? Mi smo svi jeli.
Postaljaj, al' mi daj jednu šepricu da odnesem i Marku.
A ko je taj čovek, Branko?, upita Zorka. Videvši da deca radoznalo gledaju i čekaju šta će on reći, a zna i da su videli kako Marko pomaže da ispregne konje, Branko samo kratko odgovori.
Putnik namernik.
Po salaševima je postojalo neko nepisano pravilo da se, bilo leto, zima ili neko drugo dobo, uvek pomogne putniku namerniku, da mu se da da je i da mu se da sklonište od nevremena. O tom se nije ni govorilo, već se to znalo da je tako bilo od vajkada. I Zorka spremi jednu šepricu flekica i izvadi dva gibanjka i mete i' priko šeprice.
Oceci još malo leba, čovek je ogladnijo i promrzo je.
I Zorka spremi i leba i Branko ode da odnese Marku u štalu. Kad je ušo unutra, fenjer je još goreo, a Spasoja je spremio sena ispod nji i izvadio je pokrovce i opaklije i staru i novu, a Marko je izuo čizme, a čarape koje su bile mokre je prvo iscedio, a onda i' je meto jednoj kravi što leži priko leđa da se suši.
Jer ste se snašli vas dvojica?
Evo spremio sam sve Bapa.
A ne kažeš za ovna?, reče Branko pružajući Marku šepricu sa jelom.
Ovan je jaki Bapa, ko strvina, i nisam ga ja pustio već je priskočio iz druge šupe di je bio odeljen kod ovaca. Jedva sam ga posle vratio natrag.
Kad mu kradom daješ zobi da ja ne vidim!
Ako ovan nije jaki, ti si kazo Bapa, to ko da si i bez ovna u čopor. A di nema dobrog ovna nema ni jaganjaca.
E, supu ti tvoju, kaže Branko, u šali kako si ti samo zapamtio.
Marko je jeo halapljivo, a flekice i krompir su bili topli tako da je posle svake kašike koju stavi usta, grizo i pomalo od gibanjka. Lebac što mu ga je Branko dono je udrobio u flekice.
Branko pogleda u kobile, već su jele detelinu što im je Spasoja stavio u jasle.
Kad poju, onda i' napoj i baci im malo tulaja za noć.
Daj sad taj fenjer da vidim kod ovaca! Branko je imao stari salašarski adet da ne seda da večera dok napolju kod stoke nije sve naranjeno i napojeno. I tek kad sve isproverava i kad je sve u redu, onda je na miru sedo zastal da je.
Branko je uz fenjer i podižući ga iznad glave, priđe oboru gde su bile ovce i vide da neke od nji' još jedu tulaj u merdevina, pogleda u valov i vidi da je napunjen i da je voda čista. Spasoja je trčkarao sa jedne strane oko njega, a sa druge je bio Bogar koji je veselo mahao repom i povremeno bi lanuo, ovce su se jedne sklanjale dok su jaganjci trčkarali oko nji' i začas je nastala dreka, jer su pogubili matere.
Jer si svinje naranio?, upita Branko Spasoju.
Jesam Bapa, dao sam i svinjama, i marvu sam naranio i napojio, i omade, i živinu sam prikontroliso, štalu počistio, jedino nisam mogo trag da začistim, jer mi je bilo zdravo zima.
Jesi l' ograbio sas vilama ono što je otpalo?
Jesam, odgovori Spasoje.
A sad idi da ti Zorka da koju vanilicu da se zasladiš, a ja idem u štalu.
Marko je završio sas večerom i zaogrnut u opakliju, šćućurio se da se još malo razgrije.
A ti tako neobučen?, Branko ga upita kad je sa fenjerom opet ušo u štalu.
Jer ta ovca u redu?, upita Marko.
Nisam je vidio u pomrčinu, reče Branko. Jer si se ti smestio?
Jesam, evo, u redu je, kaži gazdarici da je večera bila odlična.
A kolko dece imaš?, upita ga Branko.
Dve ćerke i sina, al mi sa sinom nije sve u redu. Pa od čega tvoji tamo živu?, ponovo će Branko.
Imo sam letos, pre nego što će mi se desiti ova nevolja, od svega po malo, ko u svaku paorsku kuću. Samo što je žena morala, kako sam čuo, kad sam se šnjomena sasto u Kikindu, u šumicu kod te udovice, kaže morala je da proda kravu i jednu kobilu i to je dala budzašto, trebalo je da se plati doktor za mog derana što je bolestan. A ona i ćerke radidu sve i namirivu, a on kad je bio mali, dobio je frasove još u Aleksandrovo dok smo bili i žena nije znala da skine oma jedno krilo od prozora i da mu okno metne priko lica već ga je pustila sotim frasovima da se trese dok dete nije pamet izgubilo. Ja sam bio na radnju, kad sam se vratio, ona dreči da se ubije, a ja vidim nešto nije u redu, gledim u devojke, a one isto dreču, gledim u Leksandora, a bilo mu je pet godina, a on se sav promeno i vidim više to nije to dete. Onda je žena išla kod jedne žene što vrača u Mokrin, ta joj je kazala da je detetu uvračano i da su to kletve zbog mog dede pale na dete. Zbog Leksandora sam i kuću u Crnju kupio, jer u Aleksandrovo nema doktora. Pa da mogu kad mu pozli i ako mu pozli da ga nosim il da doktora zovem da pomogne. A Crnja je varošica i tamo lakše mogu leka da mu nađem i da se kod ljudi raspitam šta mi je uraditi.
Branko je bio osetljiv na decu. Nije bio u razgovoru preterano milostiv, al' je na te muke i na dečije bolesti posebno bio mekan i gotovo da se sažalio i rasplako dok mu je Marko pripovedo.
Svako ima svoj krst što nosi na leđa, kaže Branko i nama je jedne godine kad smo vozili žito jedno dete umrlo. U tim se Spasoje vrati jedući vanilicu, a Branko reče: Jer sad sve u redu?
Jeste Bapa, veselo će Spasoje.
Kad se spremite, gaste fenjer i ležte.
Kad je ušo ponovo u sobu, decu je Zorka već raspremila da legnu u krevet, a on je onda uz žišku seo zastal i počeo polako da večera.
Napolju sneg nije prestajao i čulo se kako povremeno vetar lupa jednu staru ponjavu kojom je Branko zatvorio vrata od kotarke da se u nju danju ne zavlačidu golubovi, vrapci i kumrije da jedu kukuruz.
Zorka je sedila pored kolevke u kojoj je Kovica mirno spavala i rasplela je kurjuk i polako se češljala.
Branko je lagano srkao flekice, a povremeno sa parčetom leba brisao crvene đinđuve što su mu se od masti i paprike vatale na naježene crne brkove. Milorad je zaspao u svom zapećku, a povremeno se čuo Bogar kako laje na kerove sa komšinskih salaševa.
