Dugačka je to priča, poče Marko, kad je Branko seo na kola i kad su ponovo krenuli. Ja sam se kao agrarac priselio iz Melenaca u Velike Livade i privatio sam se zemlje što nam je kao dobrovoljcima kralj Leksandor dodelio. A moj se deda iz Kumana udo u Melence i imo je dva sina. Došo je na velik kapital, a pre tog je služio po salaševima u Vranjevački atar, samo je moja baba imala, a bila je jedinica u oca i matere, a imala je feler, jedna noga joj je još detetom bila skrjana, pa je malko ostala kraća, jer nije mogla dobro da srasti. I moj deda, čije ja ime nosim, je čuo da njeni tražidu momka i da ne mora da bude gazdački, već da bude vredan i valjan da je udadu i da decu izrodidu da im se ne iskoreni familija..
I tako je Marko kreno svoju priču, a Branko ga je malo slušo, malo je gledo u konje kako duvu i vuku kola. Nije i' tero u kas, već samo korak, jer po tako lošom putu i kad se ne vidi, kas može da bude i opasan. A vejavica i' je tukla u leđa i lepo je vidio kako je sa svih strana okolo pomrčina i sneg, a sve se nakako izravnjalo, a on se sve bečio da bolje vidi, ali to što je vidio, bila je samo pomrčina i pahulje nošene severcom. Vetar je opasan, nikad ne znaš sa koje će strane da duva, mislio je Branko. A onda opet nije znao šta da uradi sas čovekom pored njega, nije znao ni di da ga smesti kad stignu na salaš, a ni da l' će ga ovaj uvući u neki dešperat sas vlastima. Branko nije volo da ima posla sas vlastima i džandarima. Volo je da gledi svoja posla i da se u tuđa ne meša. Al evo, sad na ovu situaciju nije bio spreman, al čovek je u nevolji, mislio je, pa makar da je i najveći razbojnik, treba mu pomoći. Na tu pomisao razbojnik, Branko pomisli kako ga je Marko zateko na spavanje, mogo ga je i zaklati, a da ne primeti. Od te pomisli se malo strese, a Marko videvši da se stresa, zaustavi svoju priču:
E baš je zima.
A da zavijemo po jednu, reče Branko i mete kajase međ noge, a on se rukom maši za džep sas duvanom. Usput dune koji put malo u ruke da i' ugrije.
Jer pušiš?, upita ga Branko.
Pušim kad imam, odgovori mu Marko.
Branko ga je gledo kako se zaogrno pokrovcom preko glave kao arapin neki, a samo mu se lice neobrijano videlo i oči su mu nekako buktile ko da će sve da sagori prid sobom. Od truckanja Branko nije mogo da zavije cigaru, pa je zaustavio konje, povukavši kajase malo malko natrag.
Oooovvvvv, glasno je izgovorio i kobile se zaustaviše.
On raskopča jankel i ruke uvuče unutra da napravi zavetrinu, a kad je zavio i stavio cigaru unutra, kresne jednu ćibru i kako se oma ugasila, on izvadi drugi, malo podrhtavajući rukama i malko se zustavi, ko da se koncentriše, i onda brzo kresne spustivši glavu u zaklon od jankela i šakama oma zakloni plamen i ovaj put mu je uspelo. U međuvremenu, Marko je zavio svoju cigaru, a Branko mu pruži ćibru i ovaj pod pokrovcem kresne i oma upali.
Ajdcad Lasto, Damo, reče Branko i kobile krenuše. Vukli su dugačke dimove i šakama su zaklanjali cigaru da im vejavica i severac ne ugase žeravicu.
A otkud ti u Crnju kad si se privatio zemlje u Aleksandrovo?, upita Branko.
I Marko nastavi:
Posle ženidbe, moj deda je izrodio mog oca i strica, a kad su mu umrli starac i punica, baba je malo bila dobila u glavu, a Milica se zvala, a kako i ne bi, kad je deda našo naložnicu i komenciju joj davo, al to i nije bilo tako strašno, već se bio vezo nekog nevaljalog društva u banju Rusandu i šnjima je kreno u trevenke od Melenaca do Petrovgrada, i nije dugo trajala ta njegova preparandija, za dve godine je prodo i zemlju i radilo i konje, a kuću su mu uzeli pod 'ipoteku. Pre nego što ćedu doći da uzmu kuću, Milica se obesila na tavan, iznad prednje sobe, o pajantu. Moj otac je imao deset godina, a stric dvanajst. Deda Marko se priselio kod naložnice, al ga ona nije dugo trpila brez novaca, pa je on jednu noć pobesnio i onako pijan je, kako su se posvađali, sas brisom zaklo, a onda je sebi presudio, obesio se prikonoć pred Varošku kuću priko puta od crkve u Melence. A oca i strica je babateta odvela u Lemir i tamo su oni posle služili na imanju kod Kišovih i tamo se on sreo sas mojom materom i posle su se doselili na salaš u Melence i bili su odadžije, a kad su malo skupili imetka, a moja mati je dobila od pokojnog strica malo više od jutra zemlje što upire u ledinu, pa su tamo prvo napravili zemunicu, a onda su posle nabili salaš i pokrili ga trskom. Naš salaš je bio na granici sas kumanačkim atarom. Odatle sam ja i narukovo četrnajste i u vojsku sam otišo ćesarovu.
Branko je slušo Markovu priču i svaki čas se krstio u sebi. I sve se čudio i Boga molio da se neke take nevolje ne desidu ni njemu ni njegovim. U njegovu familiju, kolko je pamtio, a iz pripovedaka deda Pavlovi, nije čuo da je neko ima tako veliki nevolja i da ga je život tako baco od nemila do nedraga.
Ništa ne vidim, prozbori Branko tek da nešto kaže.
A ja navalio pa ti pripovedam, ubaci se ponovo Marko.
Kola su cvrčala, konji su duvali, čulo se kako štranjke na amovima kao da sviraju od zategnutosti i Branko i Marko najednom zaćutaše i svako se zaneo u neke svoje misli sa željom da što pre stignu na salaš i da se tamo sklonu u zavetrinu. Do salaša je bilo još skoro tri duži kad im kod Unke, pod kola, lajući iskoči jedan pas.
Otkud keretine po ovom kijametu?, upita Marko.
Mora biti da smo stigli do Radnovog salaša i do njini oraja, odgovori Branko.
Marko je ćutao zagnjuren u pokrovac, a sad je usta meto unutra da što više naduva kao bi odagno ladnoću. Bilo je tek oko šest sati uveče, a činilo se da je već prid ponoć. Vreme se Branku odužilo, znao je, zadnji deo puta do salaša uvek mu se oduži ko gladna godina. Kad je sam išo kolima pa makar kakvo vreme napolje bilo i kad mu je dosadno, on je uvek da ga prikrati pojo, liturgijska horska odgovaranja što je još detetom naučilo. Tako mu je bilo lakše, a i činilo mu se da vreme brže ide. A uvek kad je ostaljo ženu i decu same na salaš, dok se vraćao natrag, strepio da se tamo nešto nije dogodilo, a da on nije tu da pomogne.
Ako je bilo lepo nešto, za to mu je bilo lako, ali ne daj Bože neke nevolje, jer Nenad ne spava. Branko je sas nepoznatim ljudima uvek bio na oprezu i nikad im nije govorio mlogo o sebi, umo je da ćuti, kad je trebalo da ne pokaziva, a sad je imo razlog više, jer je u unutrašnjom džepu od gunja imo kaparu za kravu, a ko zna, mislio je u sebi, da ovaj ajduk zna, možda bi mu oto novce i pobego, možda bi mu oto i konje i kola, a njega mano na vejavici na bašaidskom drumu. Pa šta bi onda radio, mislio je u sebi.
Pa šta misliš dalje i kako misliš dalje?, upita Branko Marka.
Samo da se zustavi ovaj kijamet, pa bi se zaputio atarom peške do šogora, on je kupio naš salaš u kraj kumanačkog atara. Tamo bi se sklonio jedno vreme, a onda bi pobego u Rumuniju, a posle bi vato neki tretni voz za Rusiju. Tamo me niko ne bi tražio, a tamo bi se već nekako snašo, kaže mu Marko.
A što te motu džandari?, odvaži se Branko da ga upita.
Dugačka je to priča, nastavi Marko. Ubijo sam zelenaša i liferanta Gavru Markovića. Taj Gavra je posle rata menjo krune za dinare i švercovo je novce iz Rumuunije u vreme razgraničenja i mlogo se obogatio. A ja sam prvo imo kuću i zemlju u Aleksandrovo, tamo sam se odselio kao dobrovoljac, kad sam prodo moju zemlju i salaš šogoru i preuzo zemlju što nam je kralj 'Leksandor dodelio, a onda kad mi se žena porodila sas trećim detetom, rešim da se priselim u Crnju. Nađem tamo kuću i kaparišem je, a od Gavre uzajmim novce da je isplatim dok mi usev ne privati i menicu mu potpišem. Nisam ni gledo šta sam potpisivo, a on na menicu dupliro novce za godinu dana. Privario me. Kad je prošla godina, on javi da odem i odnesem mu novce i kaže toliko i toliko. Ja odem kod njega i kažem kako toliko i toliko, kad sam ja dobio manje. A on kaže, evo, ode toliko piše. I mi se tu malo sporečkamo. Kad posle nekolko dana, on aktivira menicu i pošlje džandare kod mene i stigne mi dopis da mi se prodaje i kuća i zemlja. Ja se rasrdim i odem jednu noć kod njega i presudim mu i evo šest meseci kako bežim i krijem se po ataru po saleševima i kod dobri ljudi.
Branku se malo učini neobičnom njegova priča i nije mu oma poverovo baš sve, ali nije mu to ni pokazo. Pa di su ti žena i deca?
Ostali su kući u Crnji nisu i' isterali, jer je Gavra bio mrtav i proces je stao, a onda su pre mesec dana otkrili šta je sve radio tajno i našli mu menice još od neki dobrovoljaca iz drugi sela. Bilo je tu neki što su i iz Amerike došli. Ljudi uzajmu, a ni ne znu da meću sebi i familiji štanjku oko vrata. A mene još, eto, motu.
Dug je zao drug, pomisli u sebi Branko, a kobile su već smotale sas bašaidskog druma na tomašvolsku leniju, a vetar je počeo sad sa snežnom vejavicom da ih tuče sa strane. Evo, sad imamo još jednu duž do salaša, izusti Branko. Marko je ćutao sa glavom zabijenom u pokrovac.
