Branko nije bio plašljiv, ali je volo red i poredak i kad se jedamput uvatijo jednog puta i kad je vidijo da se tim putom dobro ide i da se napreduje, onda ga nije menjo. Taki je bio u svemu i kad je oro, znao je da jedne godine ore na stuk, a druge godine nais. Znao je da je jutro uvek pametnije od večeri. Da se države menjadu, a da narod ostaje. On nije volo da se mlogo meša ni u šta, jer uvek je trebalo Bogu dati Božije, caru dati carevo, a tvoje je ono što ostane. Politika i domazluk nisu išli ruku pod ruku. Gledo je kako Kovačevi zbog ujine politike ne stižu da uzoru i da posiju, pa im zemlja ostane jalova. Seljak čovek, mislio je, ne treba da se bavi državnim stvarima. Njegovo je da vodi računa o svojoj kući, o svojoj ženi i deci. Znao je da se samo sas radom i sas mlogo ruku može stvoriti kapital. Kad svi u kuću radu, onda je to dobro. Onda ima napretka i ima svega: i rane, i zemlje, i novaca, i zlata. Nikad se nije plećo u ono što nije bijo njegov poso. Nije se vato ni u kakve odbore, a kad je išo da glasa, glaso je onako spreću čoveka kojeg je poznavo i za kojeg je mislio da mu može verovati. Njegovo je bilo da uradi njegovu zemlju, da rani njegovu stoku, i da izrani svoju decu, i da i' izvede i podigne da budu ljudi.
Razgovor sas Dobrivojom mu je uneo nemir, jer nije volo da ulazi u taki divan i kroz glavu mu je išla samo jedna miso, a to je da uvata konje i što pre krene na salaš. Marinko je išo lagano za njim, a kad su se sreli u štali, Marinko ga upita:
Jal, šta ste divanili?
Mani, Baca, jetko će Branko i krene da meće u štali amove i oglavnike na konje.
Je l' ti pripovedo za Ruse i komuniste, opet će Marinko.
Jeste, a bolje da nisam ni išo kod njega.
A ume on to da najedi čoveka sa tim njegovim lađenjem usta. Nego, ne uzimaj ti to zdravo za gotovo, tvoj brat je povuko malko na uju Avakuma i taj je umo da ti govori da ti se pamet okrene naopako.
Tek kad se počeo baviti konjima, Branko se malo smirio, a kad je već seo na kola, dok je Marinko stojo pored lotri, izišla je Danica:
Evo, zaboravio si ovo za Zorku, a i deci sam spakovala malo alve sas orasima što sam pravila i ostalo je gorabija i vanilica od Božića. Nego, kad da čekamo Bojanu, jer nam je malo zamuka brez nje?
Ona će, evo, sad vidim kad budem prikosutra dovodio kravu u selo, sa mnom doći.
Branko povuče kajase i dok su konji kretali i dok je odlazio, Danica iz daleka prikrsti i njega i kola. Već je skoro bio mrak, a sa vejavicom i vetrom se i neka magla spustila iz odžaka po celom selu uvijenom kao u belu košulju pred novogodišnju noć viorio dim i mirisalo je na paljevinu. Kadu se pećke, pomisli Branko i još jače povuče kajase, a kobile zakasaše. Po drumu kroz selo je bio tek po koji kolski trag, a kod Konstantinovića kuće vidio je čopor dece kako pravu bregove. I usput je vidio decu da su izvukli saonice i po toj olujini se sanjku. Kad odem na salaš, skinuću saonice sa šupe i kad budem vodio kravu, uvataću ako ostane sneg konje u sonice, lakše ćedu vući. Kad je stigo već na kraj sela kod groblja, Branko se prikrsti i očita jedan Očenaš, a usput spomene mrtve i pomoli se za žive i krene prema bokternici da priđe prugu koja je vodila od Petrovgrada, do Temišvara, pa i dalje. Gledo je prvo desno, a onda levo da l' nailazi voz, a kod je došo do Krstinog salaša, vidio je da gore fenjer i da se promiču nake crne prilike. Namirivu Krstini, pomisli Branko i opet mu na um padne Danica što se udala u Kikindu i san koji je noćas sanjo. Sve mu se bilo nekako pomešalo u glavi, i umor, i divani što i' je vodio tog dana sas različitim ljudima, i poso što ga je čeko. A onda mu se misao vrati na razgovor sas Dobrivojom, pa kad je već prošo Midin salaš, poče glasno sam sa sobom da razgovara. Sad je išo pod vetar i susnežica mu bar nije išla u lice i konji su lakše vukli kola. Od toliko moji briga, sad bi mi samo trebalo da se upetljam u te Dobrivojove pripovetke. Lako je njemu, on ima jedno dete, a i dukate je dobio u miraz sas ženom iz Padeja. Pa je tako lako pripovedati. A ja imam šestoro i moram da vodim računa, sve to treba i naraniti, i obući, i obuti, i poudavati, i poženiti. A i Zoraka ne može sve sama sas dečurlijom. I ona je zaklaćena, te ovaj se ukakio, ovaj se upiškio, a ovaj je gladan, treba decu i služiti, al' neka, daće Bog kad narastu, sve ćedu to biti ljudi. A i sad već se vidi kakav je koji. Devojke Zorka već krje da je poslušu, te ovo, te ono šta joj di treba, a Marinko je pametan i poslušan, jedino Milerad, e taj će biti apaš. I tu se Branko nasmije i javi kobile: Damo, Lasto. Treba znati da je nama paorima u svaku državu dobro di nam daju da radimo i možemo da tečemo i decu da dižemo, jedino nam je u našu malko lepše i milije, jer je naša, pa i onda kad je malko teže. Branko je od deteta volo narodne pesme kad im je mati iz pesmarice čitala i volo je i kneza Lazara i Miloša Obilića i Svetog Savu i sve je volo, al' je volo od svega najviše da ide, kad su blagi dani u crkvu, i kad sveštenik poji, a hor otpojava. Branko je volo da peva i još detetom je naučio sva otpojavanja na službi, a posle je pevo sas dečijim horom, a kad se oženio i kad je posto, što se kaže starešina, priključio se crkvenom horu. Po drumu do Pabirkovog bunara još je i bilo tragova i vidilo se kuda su kola i konji išli i tragovi su smotavali prema Galadu u Kičovljevu leniju, ali napred se nije ništa vidilo. Vetar je raznosio sneg pred njim i lepo je vidio samo ravno i belo. Njive su do Galadske ćuprije bile uzorane, skoro do druma i nije bilo nikavog šiblja ili stareži od trave i korova da se pokaže put svojoj širini, već se pred njim prostiralo kolko je mogo kroz pomrčinu i sas jedne i sas druge strane belo i široko. Nije mu bilo druge već da pusti konje da sami vodu, a Dama i Lasta su dobro znale put do salaša. Mogo sam uzeti fenjer od kuće za svaki slučaj, mislio je Branko, a onda se seti da ima flašu sas vitriorom što je zabo ispod sica u seno. Šećer, ćibru i so nije ni vadio iz unutrašnji džepova, a kotarica sas kolačima i pozdrav što je mati ženi i deci poslala je stojala pored njega na sedištu. A Aleksa i Milorad ličidu jedan na drugog, obadvojica imu lokne, pa samo su po godine razlike, Milerad je stariji. Kakvi ćedu to momci biti, pomisli Branko. Voleo je decu i radovao im se i uvek mu se dopadalo da misli na nji kad mu je teško i kad ga brige spopadnu, bude mu uvek lakše.
Branko povuče kajase i dok su konji kretali i dok je odlazio, Danica iz daleka prikrsti i njega i kola. Već je skoro bio mrak, a sa vejavicom i vetrom se i neka magla spustila iz odžaka po celom selu uvijenom kao u belu košulju pred novogodišnju noć viorio dim i mirisalo je na paljevinu. Kadu se pećke, pomisli Branko i još jače povuče kajase, a kobile zakasaše. Po drumu kroz selo je bio tek po koji kolski trag, a kod Konstantinovića kuće vidio je čopor dece kako pravu bregove. I usput je vidio decu da su izvukli saonice i po toj olujini se sanjku. Kad odem na salaš, skinuću saonice sa šupe i kad budem vodio kravu, uvataću ako ostane sneg konje u sonice, lakše ćedu vući. Kad je stigo već na kraj sela kod groblja, Branko se prikrsti i očita jedan Očenaš, a usput spomene mrtve i pomoli se za žive i krene prema bokternici da priđe prugu koja je vodila od Petrovgrada, do Temišvara, pa i dalje. Gledo je prvo desno, a onda levo da l' nailazi voz, a kod je došo do Krstinog salaša, vidio je da gore fenjer i da se promiču nake crne prilike. Namirivu Krstini, pomisli Branko i opet mu na um padne Danica što se udala u Kikindu i san koji je noćas sanjo. Sve mu se bilo nekako pomešalo u glavi, i umor, i divani što i' je vodio tog dana sas različitim ljudima, i poso što ga je čeko. A onda mu se misao vrati na razgovor sas Dobrivojom, pa kad je već prošo Midin salaš, poče glasno sam sa sobom da razgovara. Sad je išo pod vetar i susnežica mu bar nije išla u lice i konji su lakše vukli kola. Od toliko moji briga, sad bi mi samo trebalo da se upetljam u te Dobrivojove pripovetke. Lako je njemu, on ima jedno dete, a i dukate je dobio u miraz sas ženom iz Padeja. Pa je tako lako pripovedati. A ja imam šestoro i moram da vodim računa, sve to treba i naraniti, i obući, i obuti, i poudavati, i poženiti. A i Zoraka ne može sve sama sas dečurlijom. I ona je zaklaćena, te ovaj se ukakio, ovaj se upiškio, a ovaj je gladan, treba decu i služiti, al' neka, daće Bog kad narastu, sve ćedu to biti ljudi. A i sad već se vidi kakav je koji. Devojke Zorka već krje da je poslušu, te ovo, te ono šta joj di treba, a Marinko je pametan i poslušan, jedino Milerad, e taj će biti apaš. I tu se Branko nasmije i javi kobile: Damo, Lasto. Treba znati da je nama paorima u svaku državu dobro di nam daju da radimo i možemo da tečemo i decu da dižemo, jedino nam je u našu malko lepše i milije, jer je naša, pa i onda kad je malko teže. Branko je od deteta volo narodne pesme kad im je mati iz pesmarice čitala i volo je i kneza Lazara i Miloša Obilića i Svetog Savu i sve je volo, al' je volo od svega najviše da ide, kad su blagi dani u crkvu, i kad sveštenik poji, a hor otpojava. Branko je volo da peva i još detetom je naučio sva otpojavanja na službi, a posle je pevo sas dečijim horom, a kad se oženio i kad je posto, što se kaže starešina, priključio se crkvenom horu. Po drumu do Pabirkovog bunara još je i bilo tragova i vidilo se kuda su kola i konji išli i tragovi su smotavali prema Galadu u Kičovljevu leniju, ali napred se nije ništa vidilo. Vetar je raznosio sneg pred njim i lepo je vidio samo ravno i belo. Njive su do Galadske ćuprije bile uzorane, skoro do druma i nije bilo nikavog šiblja ili stareži od trave i korova da se pokaže put svojoj širini, već se pred njim prostiralo kolko je mogo kroz pomrčinu i sas jedne i sas druge strane belo i široko. Nije mu bilo druge već da pusti konje da sami vodu, a Dama i Lasta su dobro znale put do salaša. Mogo sam uzeti fenjer od kuće za svaki slučaj, mislio je Branko, a onda se seti da ima flašu sas vitriorom što je zabo ispod sica u seno. Šećer, ćibru i so nije ni vadio iz unutrašnji džepova, a kotarica sas kolačima i pozdrav što je mati ženi i deci poslala je stojala pored njega na sedištu. A Aleksa i Milorad ličidu jedan na drugog, obadvojica imu lokne, pa samo su po godine razlike, Milerad je stariji. Kakvi ćedu to momci biti, pomisli Branko. Voleo je decu i radovao im se i uvek mu se dopadalo da misli na nji kad mu je teško i kad ga brige spopadnu, bude mu uvek lakše.
Kad je došo iz Petrovgrada peške preko Kumana, jer je tamo svratio do Zorkinog brata Šandora, Bojka se već bila rodila i trebala je povojnica da se pravi. Nije mogo da veruje kad mu je žena dala dete u benkicu da ga vidi. Dali smo joj ime Bojana po kumi, kaže Zorka, tako je Baca kazo. Ne fali ništa, reko joj je Branko, to je lepo ime. A posle je na Bojku mislio svo vreme kad se u vojsku vratio, pa i onda kad ga je podnarednik rikto, jer nije radio oko konja kako mu je on kazo. A Branko je znao oko konja sve, samo nije znao da mora da radi oko konja onako kako mu je podnarednik Srbijanac kazo. Al' nije mu Branko zamerio mlogo. Šta ćeš, nisu oni tamo u Srbiju imali prave konje, već one njine što na magarce ličidu. Nekako sa tim mislima Branka uvati san i on onako zgrčen u jankelu zadrema. Kad su stigli pred Galadsku ćupriju i sa jedne i sa duge strane se počeše pokazivati na ogumcima pored puta drenjine i čkalj. Kobile su vukle kola sigurnim korakom, a sa leđa im se dizala para kako od znoja tako od otopljenog snega. Čulo se jednako cvrčanje točkova, malo u jednom ritmu, a onda se ritam menjao, a levče su na lotrama čas išle gore čas dole. A Branko onako spušćene glave sa šubarom natučenom preko ušiju sa podignutom kragnom od jankela sedećki sa jednom rukom zavučenom u jankel a sas drugom uvučenom u rukav je držo odromboljeno uzdice i dok su kobile ravnomerno koračale prema salašu vukući kola, on poče da sanja.
Prvo je vidio Danicu Krstinu, kao u Petrovgradu je šnjomena na stanici železničkoj i stoju nekako sa strane, nisu zagrljeni, ali gledu se i tek što nisu. Ona je trebalo da putuje negdi, kad stiže carski voz i ruski car Nikola izlazi iz voza, a oko njega neka gospoda, a jedan oficir dođe do njega, Branka, i kaže: Idi vojniče jedan čas da doneseš vode za kralja, i on ostavi Danicu i ode do bunara, a kad tamo stoji njegov brat Dobrivoj i ko deca su i taman Branko oće da uzme da natoči vode u neku staklenu flašu, a Dobrivoj ga durene i Branko razbije flašu, a Dobrivoj otrči i smije mu se. Branko se unezveri kako će sad da izađe oficiru na oči kad je polupo flašu i onda reši da krišom i ne ode do oficira i kroz gužvu se provuče do mesta di su on i Danica stojali, kad tamo Danice Krstine nema. Okolo je bilo puno sveta, vojske, gospode svakojake i on krene da traži Danicu, ali je usput mislio i neku flašu da nađe da naspe vode mesto one koju mu je Dobrivoj polupo. Čulo se zviždanje lokomotive i vidilo se kako para tuče sa svi strana, a on je bežo kroz ljude od jednog do drugog kraja, sve dok nije stigo na jednu poljanu di je vidio neke ljude kako sedidu šćućureni oko vatre. Svuda oko njih je bio sneg i kad je malo bolje pogledo sa druge strane su stojali topovi, a pored topova su bili privezani konji. Prišao je ljudima da pita za flašu kad ono njegov podnarednik iz vojske sedi sas vojskom, a pored nji je Kralj Leksandor Karađorđević, sas onim njegovim đozlucima, puši, a sedi onako dostojanstveno, puši i jednom rukom drži dugačku muštiklu, a drugom nešto vatru žara. Kad je vidio ko sedi oko vatre, Branko bez reči samo salutira i pobegne natrag odakle je i došo, a kad tamo opet, voz i neki ljudi viču: Živio Čapajev, živio Čapajev! Okolo su bili neki crveni barjaci, a pored jednog čoveka sas kapom i sa zvezdom na glavi stoji njegov brat Dobrivoj. Otkud moj brat, upita se Branko, a neki glas mu kaže: Dobrivoj je ađutant kod Čapajeva. Branko je bio sav unezveren i nije znao šta da misli, kreno je da nađe Danicu što se izgubila u tom metežu, a evo sad vidi da njegov rođeni brat stoji pored čoveka kome ovi svi ljudi viču: Živeo!. Probije se do Dobrivoja i odozdole ga povuče za šinjel:
Dobrivoje, Dobrivoje, jesi l' vidio Danicu Krstinu, malopre sam bio šnjomena, pre nego što si mi razbio flašu na bu... i tu ga nije ni završio reč, Dobrivoj ga onako ošajdari sa nadlanicom priko usta da je vidio sve zvezde, krv mu je počela liptiti iz nosa i najednom je kao Dobrivoj zajedno sas vozom i ljudima nesto, a on je na salašu i leto je i žito se svlači u krstine, a kod krstina on i Zorka, a ona sva krvava sedi, zadigla 'aljinu i butine joj sve krvave, a sunce prži odozgore, a on ide bos po strnjiki prema njoj. Noge mu grebe jagodnjak koji se namnožio po žitu, a ona gledi u rukama u još nedonešeno dete od sedam meseci mrtvo i kune, kune na sav glas sebe prokletnicu što nije vodila računa da se čuva da se ne struni pa da ne izgubi dete. Branko joj je prišo i kad je vidio krv i pupak dečiji i glavu još bez kose i nogice i on se sav uzrujao i uplašio, nije ni stigo da priđe Zorki da je uteši, već je oma kreno kod kola da donese balon sas vodom da joj da da se malo spere, kad tamo, a ono nema ni balona, ni kola, već nekog saranjivu. Bio je najednom polumrak i čuo se sveštenik koji je pojao i neko je glasno vikao i još kao da ga je gurao i vukao za rukav. Još jednom mu je prošo Danicin lik kroz glavu na petrovgradskoj stanici kad oseti da ga je neko uvatio za revere i viče:
Probudi se, čoveče, jesi l' ti gluv?
Probudi se, čoveče, jesi l' ti gluv?
I Branko se preznu, otvori oči i ugleda kraj sebe gologlavog bradatog čoveka nekako čudno izbečenog i promrzlog.
Ko si ti?, upita Branko. Šta ti tražiiš na mojim kolima?
I stvarno, gologlavi čovek je sedeo na sicu kraj Branka, a on ga nije ni primetio kad se popeo. Nije znao koliko je sati, a ni gde se nalazi. Pokušao je da se obazre oko sebe da vidi jer ima nešto poznato po čemu se mogao orijentisati. Vetar mu je sa snežnim pahuljicama duvao oštro u leđa. Video je da čovek koji je seo do njega sav drkće od zime, ali da ga gleda pravo u oči i da se čovek kraj njega ničeg ne plaši.
Nije važno ko sam ja, nego jer ideš u Bašaid?
Nejdem, već idem u Tomašvol na salaš.
Treba mi negdi da se sklonim dok ovaj oluj ne prođe.
Ne znam ko si. A i ništa ne vidim i ne znam dokle sam stigo. Ja sam malo zadremo... Nego da vidim dokle smo stigli, i Branko zaustavi konje, a pre nego što će sići sas kola, izvadi pokrovac i pruži ga neznancu.
Evo ti pokrovac, pa se malko zaogrni. Zdravo je zima, a ovaj seče ko brijač.
Sa strane pored puta je video da se nešto crni, ali nije bio siguran, jer bilo šiblje i bagrenjak kod Radnovog voćnjaka il je to bagrenjak kod Pajićevog salaša, il je to već stigo do unke di se pesak vadi. I kad je sišo dole sa kola, osetio je da su mu noge promrzle u stopalima i na prstima, a da su mu oko listova i kolena utrnule. Neznanca je ogrnuo pokrovcem koji je mirisao na konjski znoj. A kad je stao na sneg dole kod potege, osetio je da su mu stopala upala i da je sneg prosto zaškripao i bio mu je do polovine listova. Prišao je pažljivo žbunju i shvatio da je u pitanju bagrenjak, a kad je krenuo malo dalje, video je jablan i po tom je zaključio da je tek prišo Galadsku ćupriju i da je kod Pajićevog salaša. Vratio se do kola, a neznanac mu je pružajući uzdice tiho i poverljivo rekao:
Ja sam Marko Ristić, ajduk iz Crnje, bežim od kikinskih džandara. Bio sam se sklonio kod jedne udovice u šumicu kod iđoškog druma, pa su me izdali i onda su me džandari napeli, a ja sam pobego.
Ja sam Marko Ristić, ajduk iz Crnje, bežim od kikinskih džandara. Bio sam se sklonio kod jedne udovice u šumicu kod iđoškog druma, pa su me izdali i onda su me džandari napeli, a ja sam pobego.
Pa otkud te ode?, upita ga Branko.
Kad sam pobego preko karlovačkog druma, izišo sam tu negdi kod Simićevog salaša, a onda sam mislio da odem na salaševe na Derić, pa sam se po toj olujini zabunio i onda evo naišo na tebe. Noge su mi sve mokre. Sve mi šljapću u čizmama, jer sam bio u neki jendek upo. Oni su me motali sas konjima sve dok nisu ozebli i vratili se natrag u Kikindu.
Vetar sa snegom je i dalje duvao u leđa, a Branko je popustio kajase i pustio da kobile same vuku kola i odvedu na salaš.
U sebi je mislio: Bože, Bože, kakvu mi to sad kušnju šalješ?...
