Od sve braće, Dobrivoj je uvek bio nekako poseban i na svoju ruku. Još detetom je bio vredan, marljiv i poslušan, ali uglavnom za ono što njemu odgovara i ono što mu je išlo u prilog. Umo je, još ko mali, da se postavlja nekako sas visine u odnosu na drugu decu, kad je u pitanju tuvilo i pamćenje, on je stalno znao sve najbolje. Nije mlogo volo sa stokom, kad je bio dečak, da se bavi, ali kad je u pitanju bilo oranje, još sa deset godina je tero četir konja u dvoravnik i oro je na dve duži. Išlo mu je od ruke da podesi dvoravnik da nacilja tačno kad se sije žito sas sijačicom, a kad se paro kukuruz podešavo je tako motike na plug da što više trave seku tako da što manje ostanje za kopanje. Oko svega je on imo svoje mišljenje i o svemu je govorio. Danica je kazala da je on malko povuko na uju, na njenog brata i na Kovačeve, jer je njen brat Avakum bio tako veliki orator i govornik. Taj je bio u stanju, govorila je Danica, da te ubedi da je mleko crno i ti da mu poveruješ. Zato su ga stalno i birali, jer je umo lepo da pripoveda i svima je umo lepu reč da kaže, a da radi po svom. On kad je išo po Banatu da ga biru, imo je u svako selo po dva tri agitatora koji su ga falili i koji su mu držali stranu. Tako je bilo i u ćesarovo vreme, a posle se on okreno princu Leksandoru Karađorđeviću koji je posle posto kralj Jugoslavije i stalno mu je držo stranu, taj moj brat Avakum, govorio je da je on princ oslobodilac i da mi sad treba da gledamo u njega ko u spasioca srpstva. Danica je volela brata, ali nikada nije umela da se razume u politiku, a za Dobrivoja je govorila da je malo povuko na uju.
Dobrivoj je zajedno sa još stotinak momaka iz Karlova i iz Beodre bio regrutovan za ćesarovu vojsku i već posle godinu dana ratovanja pali su on i Panta Perkov u zarobljeništvo, jer nisu teli da pucu u braću Ruse, već su se predali ili kako je Panta govorio, pucali su, ali više uvis, vodeći računa da nekog kojim slučajem ne pogodidu. Vidilo se da je sa Velikim ratom ćesariji kraj, da su se sve velike sile okrenule i stale na stranu Srba i da ćesar nije vredan da se za njega gine. U Rusiju je u zarobljeništvu provo skoro godinu dana, a kad je car abdiciro i kad je krenula revolucija, Dobrivoj se oma zainteresovo. Uvek je tražio veća prava za seljake i za one što radidu i tamo je dok je robovo čito te njine crvenoarmejske proglase i te komunističke knjige, a čak i dono neke kad se vraćo vozom zajedno sas drugim zarobljenicima posle rata u Banat.
Kad je došo do Dobrivojove bašće, Branko je pogledo u nebo, vejavica nije prestajala. Samo da mu odnesem rakiju, da malo prodivanim i da ga pitam da, ako bi kupio Felbabovu klindu i ako bi je kapariso ove zime kako je ona zaparložena i nije jesenas uzorana šta misli šta bi vredilo da ove godine sijem da bar malo vajde izvučem. U Branku je tog popodneva bilo mnoštvo misli, ideja i planova, a kad je već utabanom stazom stigao do slame u kojoj su bile smešćene ovce, pogledao je korlat i video da mirno odmaraju. Po neko jagne sisalo veselo drmajući repom. Nebo se već spustilo i bilo je crno i maglovito od snega koji je dolazio.
Kad je ušo u sobu, kraj peći koja je bila odmah do prozora, Dobrivoj je ležao i čitao neku knjigu, a sa druge strane je bila kolevka iz koje je izvirivo sin mu Aleksa. Žena Milena rodom iz Padeja je sedela pored kolevke i štrikala čarape. Braća se pozdraviše i Dobrivoj krene.
Evo, čekam da dođe četiri sata pa da krenem da namirivam, jer sam marvu svu naučio da u četiri sata dajem zob. Pa reko dok čekam vreme, evo čitam ovaj Poljoprivredni kalendar u njemu svašta piše o tom kako se sada na savremen način radi zemlja. Mlogo tog se promenulo u zadnji godina, kaže Dobrivoj.
A Branko i nesačekavši da ovaj završi: A jer piše nešto kako se najlakše može stamaniti zubača?
Piše Branko, piše u knjigama sve piše, sa smeškom će mu Dobrivoj.
Evo, dono sam ti od moje rakije jedan frtalj da probaš kako sam ti bio obećo.
E to je lepo, reče Dobrivoj, nego kaži mi, jer si za jedno vino?
Ne mogu, reče Branko, nego samo sam ti dono ovo da probaš pa da vatam konje i da krećem na salaš.
U tom se ubaci Milena: Oćeš devere da ti malo nasečem nadeva, jer si ručo, il da donesem vina?
Ne treba ništa, sad sam ručo, kuvala nina paprikaša sas rebrima suvim, samo ću jednu da popušim, i on izvadi duvan i zavije.
Pa onda može jedno vino, a Branko videvši da nema kud, pa ajde, al' samo jedno, i Milena donese i naspe jednu njemu a jednu mužu. Nego teo sam da te pitam jer piše u te tvoje knjige kako se zubača stamanjiva?
Što, jer ti se negdi zapatila?
Nije nego ima tu jedna klinda kod nas blizu u Bikač što bi je možda uzo, a parlog je na nju.
Zemlja vole da se ore. Što se češće ore, ona sve više vole. A zubača ne vole oranje. I Dobrivoj tu poče da priča celu pripovetku šta treba i kao treba da bi se zemlja od zubače izvidala. A onda otvori jednu sasvim novu temu kojoj se Branko nije nado, a ni čika Slavko mu o tom nije govorio.
Razgovaro sam sas čikom, ja sam vidio da se u Peštu prodaju i da su proizvedeni novi plugovi sas tri brazde. Pa sam mislio da se dogovorimo da čika, ti i ja kupimo na jesen po jedan. Take plugove ode u selo niko nema, a kad se ore duboko oranje na četir konja, kad god okreneš, a brazda više. Konji jednako vuku, pa vuku.
A oćeldu naši konji to moći da vučedu?, zabrinuto će Branko.
Pa i to sam razgovaro sas čikom, kupićemo jednog pastuva iz Slavonije, to je drukčija fela konja pa ćemo pušćati na naše kobile i tako ćemo za koju godinu promenuti felu. Ti konji su teži i jači, a i malko tišiji i oni neka budu za oranje.
A kolko će meni onda šnjima trebati do Tomašvola?
Pa ti kad pustiš tog pastuva na tvoju Lastu i na Damu, znaš kakvi ćedu to ždrebadi biti.
Nemogu ti sad ništa kazati, brate, razgovarću sas Bracom i sas ninom paćemo viditi šta oni kažu.
Može nije žurba, samo ti razgovaraj.
Kad je Branko pogledo na krevet, vidi Dobrivojovu sklopljenu knjigu i pročita naslov na koricama, a kad ono piše Proleteri svih zemalja ujedinite se.
Branko na tren sav preblede, a onda se lupi šakom po butini i očima pokaže Dobrivoju na knjigu.
Uh Dobrivoje, što to radiš?
Kad to volem, odgovori mu ovaj.
A srpstvo, a kralj, a crkva?, upita tiho prosto šapćući on.
Nema sve će biti jednog dana ko u Rusiju. Nema ni kralja, nema ni Boga, a nema ni nacije, već će svetom da vladu radnici i seljaci. To se, brate, zove internacionala.
Branko je gledo Dobivoja i sad tek vidi kolko se promeno i kako je dobio neki sasvim drugi izraz u licu. Nekako je bio čvrst, samouveren, ali tuđ, čim mu je spomeno to za Boga i za crkvu i za kralja.
Pa čekali smo toliko da ne služimo ćesara, pa da imamo našu državu.
Ti se Branko u državu i u politiku ne razumeš. Taj tvoj kralj je dao naš Banat zbog one kurvetinje njegove rumunske. Oni su bili, ti Karađorđevići kad su ubili Obrenovića i kad su ponovo došli na vlast, slepurde nad slepurdama. A gle sad šta sve imu i šta su pokupovali. Taj tvoj kralj je brata rođenog zatvorio.
Ćuti Dobrivoje, nemoj tako da govoriš o kralju. Kakav je on kralj, nastavi Dobrivoj svoju paljbu po Karađorđevićima. Dedi Nikoli je uzo presto, brata poslo u ludnicu, tri frtalja Banata dao rumunima, uzo Slovence i rvate da nam zabadadu nož u leđa.
Ćuti Dobrivoje, smirivao ga je Branko, nemoj tako govoriti da te ne čuje neko.
Neka me čuje, zna se i da je Karađorđe oca ubio kad je pre ustanka izbego u Srem. Ej, Branko, oca ubijo.
Nama treba neko ko što je Lenjin bio. Treba neko da fabrike da radnicima, da zemlju da seljacima.
Nemoj tako, Dobrivoje, ako Boga imaš, opet će Branko. Bio je umoran i ni sam nije znao kako su pokrenuli taj razgovor i kako su došli na tu temu. Ali Branku se politika nikad nije sviđala a sve što je bilo protivu kralja, crkve i države nije mu se dopadalo.
Ja sam dok sam služio vojsku u Petrovgradu dao zakletvu prid Bogom i ljudim kralju Petru početkom devetnajste godine i Vladika banatski je to blagoslovijo.
E, tu se Dobrivoj razgoropadijo: Kakvi Vladika, pa ti tvoji popovi su lopine da im nema ravni, a vladike ne znaš koji je od kojeg gori. To treba sve uzeti i konfiskovati od crkve i podeliti tu zemlju seljacima, a od crkvi, kao u Rusiji, napraviti konjušnice i magazine za žito.
Nemoj Dobrivoje tako da govoriš, zaustavljao ga je Branko, sat na zidu je već izbio četiri sata i bilo je vreme Dobrivoju za namirivanje, a Branko ide i već je kasnio, a napolju je olujina i taman je stigo na vrata kad se pojavi Marinko:
Ajde, Branko, jer ti ideš na salaš, smrkava se? Ja sam sve već spremio da kreneš.
Idem Baca, idem, reče Branko i ode bez pozdrava od Dobrivoja.
