I samo što je zamako za svešteničkom kućom i stigo do mali vrata od porte, a iz pravca crkvene sale neko ga pozva.
Branko, ej, Branko!
Nije se obazirao da gleda ko je, a učinilo mu se da neko viče Ranko, a on se na to ime nije odazivo i žurno, sa spuštenom glavom da mu sneg ne bije direktno u oči, išao je napred. Sneg je kod porte bio očišćen i uredno nabacan sa strane kod jendeka. A onda ga najednom neko povuče za rukav. Kad ono sav zadihan i zajapuren Žarko Burkeš.
Ti izgleda ne čuješ dobro?, reče mu Žarko.
Žurim nemam kade, a i zamislio sam se, odgovori mu Branko.
Ajde, svrati malo u crkvenu salu, pozva ga ovaj, spremamo doček nove godine.
Žurim kući, Žarko, treba još na salaš zavida da stignem, a Zorka mi je tamo sama sas decom, sas marvom i odadžijom, a i kijamet je, a Tomašvol nije blizu.
Ma samo malo da te vidimo, tu je pevačko društvo, a poslednjih dana smo vedžbali sas pop Pajom, a ima zdravo lepog vina.
Branko je verovo u Boga, volo je crkvu i crkveni život i znao je da kad radi s Božijom pomoći sve mu ide od ruke. A njegove prve brige su familija, kuća i domazluk i kad je u pitanju njina sigurnost i bezbednost, Branko je bio spreman da se da do poslednje kapi krvi. Žarko ga zove malo da svrati, sevnu kroz glavu, pa sad neka bude, u sebi će on.
Pa dobro, kad si navalio, evo idem, samo da se javim, pa moram dalje.
I Žarko ga drugarski uze za ruku i krenuše u salu. Flaster oko hrama je bio očišćen od snega, a pred crkvenom salom je bilo nekolko džakova sas čokanjicama što je trebalo večeras da posluže za loženje kad se čeka nova godina. Crkva u Dragutinovu, nekada Karlovu, je završena 1842. godine, a onda je, da bi se završila, dignut kredit na sto godina, a Branko je znao da se, kroz redovno plaćanje članarine, otplaćiva kredit i da su još njegov prandeda i deda dali tambulaciju na kuću i zemlju, zajedno skoro dvesto starešina u onom dobu, dok se kredit za crkvu ne otplati. To mu je još deda Pavle pričo. A kad je dedu pito što su tako veliku crkvu pravili, a ovaj mu je odgovaro:
Oni su tako teli. Pa što su teli deda?, opet će Branko.
Znali su da će se narod u selo množiti i da će mu trebati velika crkva. A trebalo je i dištrički bataljon vojske da se u nju pričešćiva pre nego što su krećali da ratuju za ćesara. I zato je, pile moje, važno da se oma članarina plati početkom godine da crkveni odbor i sveštenik možedu na vreme da prikupu novce i da prvu prolećnu ratu kredita na vreme platidu i da se kod banke ne zameradu, jer oni su u sprezi sas vlašću, a ona ume nekad da bude i zdravo pogana, objasnio mu je deda.
Branko je voleo da sluša te priče iz starina i kad su zimi sedili nuz peć, on i braća mu i sestra, pored brata mu Dobrivoja koji je stalno isterivo neku pravdu i raspitivo se sve u sitna creva, Branko je samo slušo i u sebi je stvaro slike kako je to bilo u ono vreme. A deda Pavle je umo lepo da pripoveda deci i još usput malo da sladi i da dodaje. Brat Milorad je volo da sluša pripovetke, ali bi brzo zadremo, a brat Rada je bio mali, pa nije ni slušo, već je bežo po sobi i stalno nešto i nekog čačko. A Sofija je isto slušala, samo ona se nikad nije mešala u dedinu pripovetku, osim kad se povede reč o nekim ženskim stvarima.
Branko je prateći Žarka kroz portu, vidijo da su se pod strejom na crkvi zgrčili golubovi. A na lipi, sa zapadne stane, stojale su zgrčene kumrije. Palo mu je na um i kad su jednom, na veliki petak, još kad je bio dete, išli na toranj da klepadu sas drvenim maljicama. Bilo je nji dvadeset dečaka i onda je prvi put provirio kroz male šalukatre na zvoniku. Kad je pogledo odzgore, činilo mu se zdravo strašno, al je smeo da gledi. Neka deca nisu smela da idu od koroša dalje. A stepenice, kad su se penjali na crkvu na toranj, onako u krug sa zidovima sa strane i dok su nogama lupali kad su se penjali, činilo mu se kao da će mu srce iskočiti od strave i uzbuđenja.
Oni su tako teli. Pa što su teli deda?, opet će Branko.
Znali su da će se narod u selo množiti i da će mu trebati velika crkva. A trebalo je i dištrički bataljon vojske da se u nju pričešćiva pre nego što su krećali da ratuju za ćesara. I zato je, pile moje, važno da se oma članarina plati početkom godine da crkveni odbor i sveštenik možedu na vreme da prikupu novce i da prvu prolećnu ratu kredita na vreme platidu i da se kod banke ne zameradu, jer oni su u sprezi sas vlašću, a ona ume nekad da bude i zdravo pogana, objasnio mu je deda.
Branko je voleo da sluša te priče iz starina i kad su zimi sedili nuz peć, on i braća mu i sestra, pored brata mu Dobrivoja koji je stalno isterivo neku pravdu i raspitivo se sve u sitna creva, Branko je samo slušo i u sebi je stvaro slike kako je to bilo u ono vreme. A deda Pavle je umo lepo da pripoveda deci i još usput malo da sladi i da dodaje. Brat Milorad je volo da sluša pripovetke, ali bi brzo zadremo, a brat Rada je bio mali, pa nije ni slušo, već je bežo po sobi i stalno nešto i nekog čačko. A Sofija je isto slušala, samo ona se nikad nije mešala u dedinu pripovetku, osim kad se povede reč o nekim ženskim stvarima.
Branko je prateći Žarka kroz portu, vidijo da su se pod strejom na crkvi zgrčili golubovi. A na lipi, sa zapadne stane, stojale su zgrčene kumrije. Palo mu je na um i kad su jednom, na veliki petak, još kad je bio dete, išli na toranj da klepadu sas drvenim maljicama. Bilo je nji dvadeset dečaka i onda je prvi put provirio kroz male šalukatre na zvoniku. Kad je pogledo odzgore, činilo mu se zdravo strašno, al je smeo da gledi. Neka deca nisu smela da idu od koroša dalje. A stepenice, kad su se penjali na crkvu na toranj, onako u krug sa zidovima sa strane i dok su nogama lupali kad su se penjali, činilo mu se kao da će mu srce iskočiti od strave i uzbuđenja.
Kad je ušo u salu, tamo su astali već bili postaljeni sas tanjirima i čaše su bile raspoređene i vino i rakija su bili otočeni u olbe. Videvši ga, prisutni se obradovaše Branku, a sve su to bili njegovi dineri sas kojim se sigro i sas kojim je išo u školu, ali sad su sve to bili ljudi i starešine.
Jesi l' ozebo?, upita ga još sa vrata Duša Belić.
Ajde da popiješ jednu čašu vina, pozove ga Miloš Terzin.
Spusti taj vitrijor nuz zid, pa ćeš ga poneti kad kreneš, kaže mu Marko Đukičin.
Evo ti stolica, Branko, ponudi mu je Veselin Golušin.
E, baš dobro da si ti došo sa salaša, obradova mu se pružajući ruku da se rukuju Draga Popov.
Branku se malo popravi raspoloženje, usput odloži vitrior, skine šubaru i jankel obesi o čiviluk i dok je sedao, nasmeši se i klimne glavom u znak pozdrava Straji Sekulinom koji je sedio sas druge strane. Čaše su bile pune vina i onda Marko Bajin ustane u nazdravi svima. U Dragutinovu je i kad je selo bilo pod ćesarovom vlašću, Pevačko društvo čekalo srpsku novu godinu.
Ajde sad jednom da otpojimo, krene Žarko.
Najednom svi, kao po komandi, ustaše i u stavu mirno, sa visoko dignutim glavama prema nebu, krenuše da poju Molitva mi Bogorodici.
Svaki čovek ima po neki svoj zadatak u ovom životu. A Bog odozgore je tu da vodi računa da l' on to dobro radi ili ne. Razmišljao je Branko pevajući zajedno sa horistima.
Na zidu crkvene sale je bilo nekolko ikona i jedna uramljena slika Toše Pavlovića. Tih ikona Branko se seća još kad je kao dečak dolazio u crkvenu salu. Jedna se zvala Sveti Sava blagosilja srpsku decu. Jedna je bila starinska Svetog Arhanđela Gavrila. A tu je bio i uramljeni vez ulaska Gospoda našeg Isusa Hrista na magaretu u Jerusalim. U sali su bila dva velika astala od hrastovine erdeljske, kraj svakog je bilo po dve klupe dugačke na kojima je moglo da sedne po dvanajst ljudi. Kako su očekivali da će doček biti posećeniji nego prethodnih godina, stavljena su sa strane još po dva stola za koje je moglo da sedne po šest ljudi. Za večeru je, pored šiljega koji se u tom trenutku peko kod Marka pekara, spremljeno i jedno krupnije nazime. Predviđeno je, po svakom gostu, kila pečenja i litra vina. Na ove dočeke. žene nisu dolazile. To je bio isključivo muški doček nove godine gde se od rane večeri, kad se ljudi pokupidu, pevalo i to po redu. Svaki gost je počinjo da peva jednu svoju pesmu, koja se njemu najviše sviđala. I tako se mezetilo i pevalo u krug, dok ne privali ponoć, a onda se čestitalo i razilazilo se kući.
U Lukačevu kafanu, gde su se isto, ko i kod Makse, za svece i nedeljom održavale igranke, gostovala je jedna diletantska pozorišna trupa koja je prikazivala Pokondirenu tikvu Jovana Sterije Popovića. Kod Lukačevi, kad su se davali neki komadi, išlo se mešovito, i stariji, i mlađi, i muškarci, i žene, i momci, i devojke. I uvek, kad su se davali pozorišni komadi, sala je bila dupke puna.
Kad su završili sa pojanjem, horisti su posedali, a Branko je popio svoje vino i usto je da uzme vitrior i da krene kući, jer trebalo je još do Dobivoja da stigne, a malo je bio i ogladnio, jer su ga rakija i vino istrugali.
Sedi, popi još jednu, zustaljo ga je Sava Budišin.
Ne mogu, Savo, moram kod oca i matere, pa da vatam konje i da zavida krenem na salaš. Lepo je ode kod vas toplo i veselo, a do salaša treba i stići. Nije to tu, to je Tomašvol.
Pa kad vi Pavlovi numete da kupujete zemlju na staro, pa da budete blizu sela, reče mu Sava šaleći se.
E, a tu pod selo, na staro, nema Jaroša, našali se i dodade Marko Đukičin.
Ajde još jednu, navali Sava na njega. Za srećna puta.
Ajde, na stojećki, ne boj se, izvetriće iz tebe dok stigneš na salaš. Neće ti Zorka ništa kazati, šalio se Duša Belić.
A Branko na stojeći, držeći u jednoj ruci flašu sas vitriorom, a u drugu čašu sa vinom, nazdravi: Ajde, da da Bog da budemo živi i zdravi, i mi i naše familije, i iskapi je do kraja, malo se strese i podigavši ruku u znak pozdava svima, izađe iz crkvene sale. Za njim je istrčao Žarko Burkeš, tobož da ga isprati, a i moro je čerez sebe.
Vejavica nije prestajala i sneg je već napadao do članaka. Branko je žurnim korakom krenuo prema kući. Usput se nije ni javio ženama koje su, noseći obranice sas praznim šavoljima, išle na bunar prid Opštinu po pijaću vodu.
Kad je stigo kući, Marinko nikako da ga dočeka, prosto je skočio, kad ga je video, sa šamlice pored pećke. Kako je bilo, jesi l' svršio poso? Evo, Danica je paprikaš sas knedlama i rebrima već dva puta podgrevala.
Branko je prvo seo da se malo oduva, a onda izvadi duvan, zavije jednu i zapali, oca nije ni nudio. A Branko i Danica su sve čekali da im kaže kako je završio poso sas Ristom kasapom i da l' ga je uopšte završio. Branko je prvo povukao nekoliko dimova, onako svom snagom, a onda je pogledo u oca i mater.
Trgovo sam.
Kako? - upitaše u jedan glas.
I Branko im kaže da je dobio cenu tu i tu, da je dobio kaparu toliko i toliko i da će kravu dovesti kod Riste na klanje prikosutra, a da će mu Rista ostatak novaca dati posle Svetog Save.
Uh, dobro je, odahnu Marinko, a ja vidim nema te, pa reko, od trgovine nije bilo ništa, pa si se najedio... ni ne izgovori Marinko kad se Danica ubaci:
Pa je Baca mislio da si svratio negdi u kafanu i nadero se, a Zorka tamo na salaš, sas decam odadžijom i marvom, sama.
Starešina to ne sme sebi da dozvoli, jer tako Baca?
Tako je, odgovori Marinko, nego sedaj da ješ, pa da vatamo. Sad će se smrći, a do Tomašvola je daleko, a i vije, meso sas kostiju da pokida. Ja sam kobile naranio i napojio, tako da su spremne, samo da ih uvatamo.
Moram još do Dobrivoja da svratim, pono sam mu jedan frtalj rakije da proba od moje, obećo sam mu kad smo se zadnji put sastali, i on izvadi frtalj s rakijom koji je celo vreme nosio sa sobom u unutrašnjem džepu od gunja.
Za Dobrivoja ima kade, nego, ajde, jej, i nemoj Zorki da zaboraviš spavaćicu, a evo, spremila sam deci alve, što sam pre neko veče pravila od žutog šećera, reče mu mati.
Branko pogleda nasat i već je bilo blizu tri sata. Brzo je pojeo dva tanjira paprikaša, nije ni žvaćo, samo je guto, onda se, ne oblačeći jankel, zaputi prema bašći odakle će preko grunta stići kod Dobrivoja u avliju noseći u ruci frtalj sa rakijom.
Oma ću se ja vratiti, samo da mu odnesem ovu rakiju.
Ajde, samo požuri, reče mu Danica ispraćajući ga.
