Milić je malo pričo sa Žikom, a usput je gledao kako Branko sedi kao na iglama. Čuo je da mu je Rista reko da pričeka malo, a evo Branko ispija već treću rakiju, a ovaj nikako da dođe na razgovor. Milić je poznavao Brankove roditelje, a dobro je poznavo i strica mu Slavka koji je umeo, nekad u mladosti, kad ode da banči po nekoliko dana, da ne izlazi iz kafane. Shvatio je svu brigu i sav nemir tog mladog starešine koji je došao sa salaša i u neverici svaki čas izvirivao sa mesta, malo kroz vrata, a malo kroz prozor, preteći kako vejavica ne samo da ne prestaje, već se sve više zaukava. Milić je bio kafanski čovek, ali nije bio pokvaren. Pio je za svoj groš i za svoj ćef, za razliku od Žike koji je voleo da namagarči čoveka, da ga prevari, a onda da mu se smaje i podsmeva. Milić nije voleo kad se ljudi ponižavaju. A bio je kao i inventar u Karinoj kafani.
Sad ću otići da mu kažem, kaže on Žiki.
Mani ga, nek se muči, vidiš da se zacrvenio ko paradajz. Oće iz kože da iskoči. Sigurno oće nešto da proda od stoke, a Rista se pravi prost.
Sad ću mu kazati, kaže Milić i ustane i ode za Brankov sto.
Vidim da si nestrpljiv i da čekaš majstora da se razgovaš šnjimena.
Pa da, kaže Branko, kazo mi je da će doći, samo da završi razgovor sas ljudima.
Neće on, dete moje, skoro doći da se divani stobom.
Pa kazo mi je malopre i poslo mi je piće.
To su kasapska posla, mano te je da se pečeš na tihoj vatri. Ti sigurno imaš nešto da mu prodaš.
Imam jednu kravu jalovu.
Po tebi je on oma vidio da ti on treba, a mano te je da čekaš da bi ti posle, kad budete trgovali, skino cenu.
Nije valda tako?, upita Branko.
Ja ne poznajem Kraljevića Marka, kaže Milić, jer ga nikad nisam vidijo, a Ristu kasapa poznajem bolje od njegove žene. Nego ti, derane, sad mani tu rakiju nemoj više piti, naderaćeš se, i opravi se i kreni sas tvojim poslom. Danas od tvoje trgovine neće biti ništa. Oni šnjimena su vojni liferanti i oni ćedu sad coljati i pomalo mezetiti do sutra zajtro.
Kako ti to znaš?, iznenađeno će Branko.
Ja sam ti, derane, u ovu kafanu i kuvan i pečen. Nego teraj i svršavaj tvoje poslove, ponovo će Milić.
Ali Branko nije bio od onih što lako odustaju. Milić se vratio za svoj sto tako da Branko nije stigo ni da mu se zafali. A oma zatim je pozvo Karu i poručio piće kako za majstor Ristu i njegovo društvo tako i za Milića i njegovo.
A tebi još jednu vruću?, upita Kara.
Meni ništa, imam, nego kad odneseš, dođi da ti platim pa da krećem. Branko nije volo da ga častu, a da on ne vrati piće i da i on ne zove jednu turu.
Milić je znao da je trgovina jedna vrsta borbe stpljenja. Onaj što prodaje mora da pokaziva kako njemu roba i nije za prodaj, a onaj što kupuje mora da pokaže da njemu ta roba ne znači baš puno da bi je tog momenta kupijo. Međutim, onaj koji prvo izgubi strpljenje i popusti, taj uglavnom u trgovini gore prođe. Za trgovinu je važno da ne pokažeš ono što misliš i da ne pokažeš da ti je stalo da trguješ, bilo da kupuješ ili da prodaješ.
Zvao te je majstor da sedneš zastal kod njega, kaže Kara Branku kad se vratio da naplati.
Branko mu pruži novce, uzme sa stolice šubaru, rakiju nije ni dopio i ode za Ristin astal.
Sedi, derane, da se upoznaš sas mojim prijateljima. Branko je u sebi kiptio od nekog unutrašnjeg besa, a usput je vidio da je već blizu dvanaest sati. Pružio je ruku prvo mršavom, pa onda ovom drugom glavatom, predstavio se, ali nije ni slušo njina imena.
Ne vredi da sedam majstore, ja sam poslom do vas, ali kako vi nemate vremena, ja ću prići tu preko kod Kinjačovi da se razgovaram, možda ćedu oni imati vremena.
Rista je bio strpljiv i dobar čovek, ali nikako nije trpio konkurenciju, a pogotovu nije volo Kinjačove, jer su oma posle rata otvorili mesaru i odvukli mu deo mušterija, a on je kasapnicu od oca nasledio i radu po veka taj poso.
Šta to možedu Kinjačovi, a da ja ne mogu?
Možedu kupiti od mene jalovu kravu, debelu ko patka i možedu mi dati malo kapare, a ove druge novce kad produ meso.
A da l' njima smeš dati na veru?, žustro će Rista. Oni će du te snovcima dovući do Đurđevdana, a pitanje da l' ćeš i tad dobiti.
Branko je u sebi kiptijo od besa i neke strašne srdžbe, ali se nije pokazivao. Što mu je srce jače tuklo, on je bivao sve mudriji i lukaviji, a i inat se neki u njemu probudio.
Ali Rista okrene priču. Pa dobro, derane, ti idi, pa ako oni ne uzmu kravu, ti se vrati natrag pa ćemo se dogovoriti.
Ako ne uzmu oni, ja ću je prodati u Kikindu kasapima. Meni i nije o glavu da je prodam, već sam računo, kad sam već dolazio u selo, da je ponudim. Oni najbolje znadu kakva je marva sas Jaroša.
E tu se Rista malo uozbilji. Znao je iz iskustva da marva koja je pasla na Jarošu uvek ima bolja leđa nego ona što je bila na paši u Džigurama. A i trebalo mu je goveđijeg, jer se o Božiću ono što je klao pre, već gotovo sve prodalo.
Pa dobro kolko ti tražiš?, upita Rista.
Po kili ili đuture?, upita Branko.
Kaži i jedno i drugo.
I Branko kaže.
Rista, kad je čuo cenu, malo se zamislio, pogleda prvo u onog mršavog liferanta, pa onda onog debelog, onda se okrene i pogleda u pravcu Milićovog stola, a ovaj je sedeo i pušio, dok se Žika zagonetno smeškao.
A kad bi je dovo?
Kad ti kažeš, kao iz topa će Branko.
Nemoj sutra, jer večeras idem na doček, neka bude prikosutra.
On izvadi nekolko navčanica i pruži ih Branku kao kaparu.
Je l' dosto ovloliko za kaparu?
A kad ovi drugi novci?, upita Branko.
Posle Svetog Save, reče Rista.
Neka je sa srećom, i Branko pruži Risti ruku i rukovaše se.
E sad, ko će platiti alvaluk?, ču se Žikin glas.
Ja ću platiti, kaže Branko, ali kad dovedem kravu.
Sad se Milić smeškao, jer je video kao se Branko lukavo i na fini način izvuko, a onda Rista vikne Karu da dođe da donese novu turu pića, a Branko pogleda na sat i vide da je skoro jedan.
Ljudi, ja moram da krećem, jer imam još posla, a žena sas decama i sas odadžijom i marvom je na salašu sama, a po ovom kijametu treba stići do Tomašvole.
Kad je izašao na ulicu, video je da su Karini sinovi već počistili sneg oko birca, a da su sa svih stana, ispred kuća, crne prilike ljudi, što po vejavici čiste sneg ispred svojih kuća. Branko je bio zadovoljan trgovinom i požurio je preko puta do Pantinog Špiceraja. Još sa vrata je stresio sa sebe krupne pahulje, a kad je ušo unutra Panta je sam sedio pored pećke i čeko je mušterije.
Dobar dan, kaže mu Branko, žmireći od snega i vejavice.
Dobar dan, Branko, ala i pada.
Pa, Panto moj, i vreme mu je, odgovori Branko.
Ja, kad sam bio u Rusiju, poče Panta svoju priču kad je za vreme Velikog rata bio u zarobljeništvu, tamo su smetovi bili i po nekolko metara visoki. A mi mladi, pa gladni, ispošćeni i promrzli, čistimo sneg da možedu konji da vuku topove. A napolje minus dvadeset, a sneg samo škripi pod nogama. Ovo mi sad i nije tako strašno, kaže Panta.
Meni je mati čitala jednu knjigu, kaže Branko, kad samo bili mali braća i ja, što je dobila od Kanini, o nekom baronu koji je uveče vezo konja za jedan hrast, a kad se probudio, vidijo je da mu konj visi na crkveni toranj.
I meni su to čitali, ta knjiga je bila u našu crkveno opštinsku čitaonicu. Mi smo se ko deca na to zdravo smijali. I nasmejaše se zajedno i Panta i Branko.
Nego, Panto, daj da mi radimo, krene Branko da uozbilji stvar, daj mi jednu litru vitriora, frtalj soli, frtalj šećera, dve ćibre.
Jer imaš flašu za vitrior?
Nemam, al' dolazim prikosutra u selo ponovo. Prodo sam Risti kravu, pa ću ti vratiti. Daj neku tvoju.
Oćeš deci nešto kupovati, imam lepi bombona.
Nemoj sad, kad dođem prikosutra. Evo nosim šećera, pa će Zorka, sutra je nova godina naša, mesiti vasilice. Branko plati, potrpa stvari u džepove, a flašu sas kanapom uzme u ruku, pozdravi se sa Pantom i krene do sveštenika. Kad je ponovo izašo napolje, činilo mu se da pada još jače, ali mu se više sneg nije činio tako stašnim, jer kako je Panta pričo, u Rusiji napada i po dva metera.
Od špiceraja, Branko se uputi oma priko druma, jer je vidio Jeftu Jakšićevog kako čisti isprid kuće sneg, a znao je da su Jakšićovi svečari na Svetog Vasilija.
Mora biti da ste vi Jakšićovi naručili od Boga za vaš svetac sneg, našali se Branko sa Jeftom.
Izgleda ga je naš pokojni Dionizije sas onog sveta izmolio od Boga čudeći se da je njegov Đura, posle toliko pijanki i propasti, u ovo naše vreme, tako zdravo slavljen i faljen. Pa prota mučenik moli Boga i pita se da l' je sve to baš tako kako u knjige pripovedu. Odvrati na Brankovu šalu Jefta. Oni su bili dobri drugari i dineri, a zajedno su jedno vreme išli na prela i kod Lize na igranku u Beodru. A jedared su Beodrani 'teli i da i' tuku pa su bežali skroz ledinom da i ne uvatu.
Oćeš svrati na jedno vino? Znaš kavo lepo vino imam, pofali se on.
Ne mogu, moram još do pope, pa onda idem da vatam konje, pa na salaš, jer Zorka mi je sama na salaš ostala sas decom, marvom i odadžijom.
I Branko krene ka porti, a Jefta nastavi sa čišćenjem i sakidanjem snega ogrnalom dugačkim sas trščanog krova.
Oče Pajo, oče Pajo, povika Branko otvorivši sveštenikova avlinjska vrata. A isprid njega istrči krupan belov i počne da laje. Oče Pajo, povika Branko još jače kad se na vratima pojavi popadija Smilja.
Šta oćeš, otac Paja je lego da se malo odmori.
Teo sam da platim članarinu za ovu godinu, ako može.
Dođi sutra u Hram pa plati tutoru.
Nisam sutra tu, na salašu sam, gospojo.
Jer znaš kolko treba?, upita ona.
Znam, kako ne bi znao, ko i svake godine, i on se maši rukom za džep i izvadi novce.
Jer ne dolaziš večeras na doček?
Ne mogu, moram u Tomašvol na salaš, još danas zavida da se vratim, jer su mi žena, deca, marva i odadžija sami, a kijamet je kako vidite. Nego vi primte novce, a otac posle kad ustane, nek upiše u knjigu. Može i tako.
A kako da upiše, upita ona.
Neka samo napiše Popov Branko, salaš Tomašvol, i Branko preda novčanicu popadiji i okrene se i zatvori avlinjska vrata. Popadija je žurno ušla u kuću, a belov se mašući odsečenim repom, zavuko ponovo u svoju bunju pod slamu. A sad kući, pa malo kod Dobivoja, pa onda oko tri na salaš, pomisli Branko i žurno poče grabiti napred.
