Kakve sam ja sreće, mislio je Branko kad se zaputio prema centru sela, samo na vetar idem. I stvarno, celim putom dok je sa salaša dolazio u selo, severac sa pahuljama snega mu je duvao u lice, a sad, evo, prava vejavica se stvorila. Dole je smrznuto i ovaj sneg će ostati. Zadignute kragne na jankelu, sa šubarom navučenom preko ušiju i glavom spušćenom dole da ga ne bije vejavica u lice, stigo je bio do Omerove trgovine. Usput je bacio pogled unutra i video kako kalfe primotavu neko platno i gorela je u sred belog dana karbit lampa. Nije se osvrćo mlogo, već je produžio do Maksine kafane, a kad tamo, za bagren vezan jedan magarac uvatan u tarnica, a iznutra se čule gajde. Sa druge strane je bila kovačnica i Makina kolarska radnja. Usput se setio priče kad je jedan čovek otišo kod Make da mu odelje drvčanik i dok je Maka završavao drvčanik, čovek ga požuriva i kaže: Mani ga, Maka, dobro je, daj da ti platim pa da idem, ne mora to da bude tako lepo, ionako će ga moja čilaša usrati. Čuvši to, Maka se naljuti i uzme veliku sikeru i prepolovi drvčanik napola sa rečima: Neće tvoja čilaša srati na moj rad.
Išo je tom desnom stranom sokaka, jer je tu bio postavljen neki flaster od šest redi cigalja. I sad je jasno mogo videti kako se beli staza i kako se vidu tragovi. Žurno je grabio napred, prosto protrčavši pored kafane, kad začu iza sebe glas:
Ej, Branko, jesi l' to ti?
Okrene se da vidi ko ga to zove, a već je bio kod Bajine kuće, kad ono Gruja Fula, njegov familijaš i komšija preko puta, krupan sas nakrivljenom šubarom i vidi se blago nacrvrcan, stoji tako da je cela vrata kafanska napunio svojim ogromnim telom. Branko se okrene i kad ga vide:
Ja sam, Grujo, žurim, reče i krene napred.
Ajde svrati da popijemo po jedno vino, ja ću častiti, imam alvaluk.
Kad se vratim, reče Branko i požuri napred prema centru sela. Na crkvi je otkucavalo deset sati, lepo je izbrojo, a i vidio je kroz vejavicu sat na tornju. Gruji se obliznila kobila pa se od radosti, plaćajući alvaluk i časteći, malo podnapio. U kafani su bili još i čobani Bekešovi, malo su popili, pa su najmili Grču da im svira u gajde. Gruja im se priključio, jer je već od kuće otišo malo naderan, Branko je žurio napred, nije imo kade da svraća u kafanu i sa njim gubi vreme, a u sebi je mislio kako je Gruji već vreme da se oženi i da je dosta bilo tog njegovog kafanskog bećarluka. U glavu mu je samo bila misao kako da što bolje istrguje sas Ristom, ako ovaj bude teo da pazari u ovo dobo. Novci se u zimu nikom ne daju, važilo je pravilo od davnina, u zimu se samo novci primu, mislio je u sebi Branko, ali Rista je kasap i trgovac, on i daje i prima novce. Kad je stigo na drugi ćošak, sa desne strane mu je bila Opština, a sa leve je bila crkvena porta i crkvena sala, a pored nje je bila sveštenikova kuća, a sa druge strane je bila škola. Dvoumio se da li da ide prvo da plati članarinu za ovu godinu ili da ide prvo kod Riste. Ipak se odlučio da prvo ide kod kasapa i kod Meržine kuće je video kako mu neko ide u susret, a ono Belićova snajka na obranicu nosi dva šavolja i ide na bunar po pijaću vodu. Javio se i produžio dalje, a sa leve strane mu je bila Budišina pekara, a pored nje su bile pijace ženske, a sa desne strane je bio Pante Perkovog Špiceraj, a oma iza nji je bila Kinjačova kafana i kasapnica, ali on sa njima nije sprezo, a preko puta je bila Karina kafana. I tamo je vidio da stoju nečiji konji uvatani u kola i da su pokriveni pokrovcima. Sigurno su Veskovi momci došli sa salaša iz rita, tako mu se bar sa druge strane činilo kroz vejavicu.
Dobar dan, majstorice, kaže on ženi što je stojala i posluživala jednu mušteriju ulazeći u kasapnicu.
Dobar dan, odgovori mu ona, a šta vam treba?
Majstor. Ja sam poslom došo do njega.
Majstor je prišo preko kod Kare u kafanu, došli su mu neki ljudi, pa priđi preko, tamo ćeš ga naći, reče ona i nastavi da posluživa mušteriju.
I nije mu bilo druge, već ode kod Kare u birtiju. Kara je bio Švaba domaći, a pravo ime mu je bilo Karl Šprajtl i njegova kafana je bila na dobrom glasu, jer za razliku od Makse kod kojeg su pravljene igranke i koji je, često su govorili momci, mešo, kad vidi da se gosti naderu, vino sas vodom da više proda i da bolje zaradi, Kara je davo uvek čisto vino i ko god sedne zastal, on je iznosio prid njega friški čvaraka od Riste kasapa i to je bilo gratis. Čvarci su uvek bili reš prženi i malo slaniji, te su tražili da se pije vino. Branko je znao Karu, a slušo je od matere Danice, kad je razgovarala, još kad je bio dete, kako se Kara nesrećno oženio prvi put iz Beodre iz Kovačeve kuće i kako su Kovačovi prećutali da devojaka ima neku boljku uglavu, a šnjomena su dali i zemlju kod Midinog salaša u miraz. I kako je Kara vidio da devojka ima feler, devojku je vratio roditeljima. Onda su Kovačevi, da bi sakrili svoju sramotu i nepoštenje, a ujedno i Karinu sramotu, devojku bolesnu primili natrag, a miraz su ostavili da se sačuva čast i jedne i druge porodice. Branko je znao i da se Kara posrbio po svemu, osim što je kad treba službeno govorio nemački. A za Velikog rata, ne samo da se nije mešo u politiku, već je bio na srpskoj strani u potaji, a i slao je tajno ranu logošima, što su se krili bežeći iz ćesarove vojske. Među prvim je dao prilog da se pravi spomenik srpskim dobrovoljcima iz Karlova, jer su to sve bili, kako je govorio, njegovi ljudi. Branku se nije išlo u kafanu da dangubi, ali nije mu bilo druge, moro je da ode da se vidi sa majstor Ristom.
Kad je ušo unutra, skino je šubaru i raskopčo je jankel. Prvog koga je ugledo za pudlom bio je Kara. Prao je neke čaše i videvši Branka da je ušo pomalo smrknut i prozebo, prvo mu se javio, a onda je mano poso i otišo do jednog stola da mu namesti mesta. Branko mu je otpozdravio i pogledo ne bi li spazio majstor Ristu. Karina kafana je imala desetak stolova sa po četiri stolice i na svakom od stolova su bili postavljeni sveže oprani i ispeglani stoljnjaci. To se kod Kare znalo, sve je moralo da bude čisto i pod konac. Za jednim stolom je sedeo Milić Vlavićov sa Žikom olajdžijom, za susednim je vidio da sede Veskovi momci, a dole u dnu kafane sa desne strane šanka, video je Ristu kako priča sa nekim njemu nepoznatim ljudima, a posle je čuo da su to neki nakupci marveni koji su došli iz Kikinde vozom i da kupuju marvu za kraljevu vojsku. Branko je prišo njinom stolu i javio se:
Kad budeš imo vremena majstore, ja bi s tobom malo da divanim.
Dobro, evo sedi tamo negdi zastal, pa ću ja kad završim sas gostima doći do tebe.
Branko sede kraj velike kaljeve peći, okrenuvši leđa zidu, tako da je mogao da vidi celu kafanu i kako je bio prozebao, poruči jednu vruću rakiju. Nije skido jankel, samo je šubaru meto na stolicu pored peći da se malo osuši. Napolju je sneg nošen vetrom vejao i već je čitavo selo bilo zavijeno u belo. Kroz vrata je vidio da tek po neka crna prilika prođe iz pravca Kinjačove kafane prema pijacama. Izvadio je duvan i lagano poče da zavija novu cigaretu. Za susednim stolom, Veskovi momci su nešto bučno salašarski raspravljali. Jedan je govorio da treba da krenu kući, a ovaj drugi je rekao da popiju još po jedno vino. Milić i Žika su razgovarali opušteno kafanski, činilo se nadugačko i naširoko i usput su gledali kako se salašari prepiru. A onda im priđe Kara i predloži da idu kod nekog da bar sklonu konje sa tog kijameta. Malo su se raspravljali, a onda su platili ceh i izašli napolje. Kroz vrata je, dok su izlazili, u kafanu, zajedno sa hladnoćom, uletelo mnoštvo belih pahulja koje su se odmah na patosu topile ostavljajući samo vlažne fleke. A Branko je razmišljo, dok čeka, mogo je otići da obavi još što je zamislio i mislio je da popije rakiju, javi se majstoru, pa ode da posvršava poslove, ali kako se razgrejao, a i jedna vruća rakija je učinila svoje, tako da je odlučio da posedi još malo i dočeka majstora da završi sa onim ljudima razgovor. Branko nije bio kafanski čovek, a pio je samo kad su prilike. U mladosti se nekoliko puta, sa braćom i kolegama, kad su sveci i paprikaši, podnapijo, ali ga niko nije vidijo da ide selom pijan. Muziku je uzimo da mu sviru i plaćo je, ali zna se kad je za to bila prilika. A sad ga je mučila misao da možda i nije trebo krenuti jutros sa salaša, ali nije, kad je kreno, pokazivalo da će biti kijameta. Kara je povremeno gledao kroz prozor i videvši da sneg, ne samo da pada, već mu se činilo da se još zaukava, onako za sebe, a da čuje Branko:
Ovaj pada i čini se neće tako šalom stati.
A ja treba još na salaš u Tomašvol da se vratim, odgovori mu Branko.
Ostani pa prispavaj kući, pa ćeš sutra ići, predloži mu Kara.
Ne mogu, tamo su mi ostali žena sas malom decom, odadžijom i stokom. Jagnju mi se ovce, a dečurlija mala, moram se vratiti danas zavida.
Oćeš još jednu vruću, ponudi ga Kara.
Branko se malo zamisli. Pa sad, kad već čekam, daj. I Kara mu donese rakiju i u jedan tanjir mu iznese čvarke da malo mezi usput. Branko zavije još jednu i sve gleda u pravcu Ristinog astala da vidi da l' se ovaj kreće, kad ono, oni poručivu još jednu turu pića. Ajd pričekaću još malo, pomisli Branko i napi malo rakije i uzme jedan čvarak, a onda izvadi toznu i krene lagačko da zavija novu cigaru. I nije mu se pušilo, ali dok sedi i dangubi, popušiće još jednu. Kad radi, Branko nije volo da puši i onda kad su mu ruke zauzete uglavnom nije pušio, volo je da završi pa onda da zavije. Po nekad je kupovo i gotove cigare, ali to je bilo ređe. Imo je uvek ubašću kod salaša nekolko strukova duvana i kad mu je trebalo, on je imo svoje, nije moro da troši. Još nije popio ni drugu vruću rakiju, kad stiže Kara i donese mu novu.
Majstor časti, reče i stavi mu čašu na sto i vrati se za šank i odnese po dva vina za Milića i Žiku. Branko se našao u čudu i nije mu se pilo, u sebi je osećao da ga i ovo što je popijo počinje vatati, ali evo, majstor je poslo piće, mislio je, sigurno će sad završiti razgovor pa će onda krenuti dalje. Pogledo je na sat, bio je to onaj sa tegovima na navijanje i visio je iznad šanka, a ispod njega su bile police na kojima su stojale čaše. Već je bilo jedanaest sati. Treba požuriti, pomisli Branko i istrese drugu rakiju. Sad se već malo razgalio, kad mu se obrati Milić:
Jal, kako je tamo kod vas na Jaroš, jer ima zime?
Ima zime, a i vidim srne su krenule na mlado žito. Neće žitu biti ništa od srna već od potrice. Usput je gledao napolje kako veje.
Ovaj se neće skoro zaustaviti, kaže Milić glasno da ga svi čuju.
Branko se počeša preko glave od te rečenice i sav je bio ko na iglicama. Njemu se žurilo, a majstor je izgleda imo vremena, a još onako krupan i ćelav na sredini glave, kad ga je Branko gledao, ličijo na neko snažno marvinče. Jedan od trgovaca je bio vižljast i nekako svilen, a tanki brkovi činili su mu lice kao da se stalno smeška. Ovaj drugi je bio okrugo i glavat sa velikim podvaljkom ispod brade. Bio je friško izbrijan, a povremeno, kad je gledao u majstora i dok je napijao, stalno je nešto pućio usta i kao da je mljacako. Činilo se da je nešto što mu ne prija pojeo i da mu to ide na grlo i da stalno ima potrebu da rigne, a ne može. A napolju pahulje kao paperje nošene vetrom već su napunile ulazna vrata i na prozorima od kafane se sa spoljne strane i više od pedlja napunilo sas vlažnim snegom.
I nije bilo neko vreme da se ide u trgovinu i da se ide od kuće, al se njemu jutros kad je krećo sa salaša sve činilo drugčije.
I nije bilo neko vreme da se ide u trgovinu i da se ide od kuće, al se njemu jutros kad je krećo sa salaša sve činilo drugčije.
