Imo sam samo osam i po godina kad je u leto četrdeset devete kod nas bila vršalica u avliju dva dana. Puna šupa nam je bila mašinara što su spavali kod nas. A radila je vršalica Lale Radujkovog. Žito rodilo, pa prirodilo. Četir žene su samo spremale fruštuk, ručak i večeru za mašinare. Ovrli smo dvesto dvadeset metara. Na vršalicu sam gledo, žito je curilo ko ruka debelo i za čas se napuni džak. Vidim, naš komšija, Mili su ga zvali, stoji kod džakaroša i treša i svaki džak beleži, meću ga na kola i nosu u Zadrugu za obavezu. Nisam znao šta je to obaveza i mislio sam da mi za to što dajemo 'ranu dobijamo neke novce, još sam se radovo kad dođe jesen, kupiće mi mati nove cipele. Otac je tu sas mašinarima i sas komšijom što piše i vidim da je zdravo ozbiljan i namrgođen. Moj stariji brat je bio kod matere i žena u letnju kujnu, donosio im je vodu, da čupu živinu i ljuštu krompir za ručak mašinarima, i ogrev, čapurje da možedu da ložu u šporet, jer čokanje smo naše bili potrošili. A u peć je mati pekla četiri velika leba od po pet kila za mašinare da imu da jedu. Ja sam ko mali volo tehniku, pa sam išo oko vršalice i gledo kako radidu točkovi i kako izlazi posebno slama, a posebno pleva, i sve tako redom. Išo sam za majstor Lalom i gledo kako maže dugački kajiš koji je sa šajbne trakora išao na šajbnu vršalice i tako je pokretao da radi. Uvek sam volo kad vršemo žito i kad se neki majstorski poslovi u avliji rade. Otac moj je bio paor i nije se u tehniku razumo ni malo. Komšija Mili, sa čijim sam sinom ja išo u Jamure da se kupam i sa kojim sam odrastio, jer su oni bili četir kuće od naše, je stojo i beležio svaki džak kod džakaroša i sve je tovareno na zadružna kola i nošeno iz avlije. Sunce je pripeklo, kako već ume krajem jula kad se vrše žito, i ja odem u stražnju sobu, di smo leti držali zbog ladovine vodu za piće, da malo pijem vode. Kad tamo, moj deda sedi i dreči. Pored njega sedi baba i teši ga.
Ej, Bože, Bože, šta nam radu, sve ćedu nam odneti.
Mani, Đuro, sve će biti kako treba, kaže mu ona.
Šta će biti kako treba? Kad vidiš da sve nosu, opet će jetko on.
Snaćemo se, fala Bogu da smo svi živi i zdravi.
Eto, rat je prošo, a mi smo svi na gromilu, opet će ona.
Dobro je komšija Jozef meni kazo da ćedu sve oteti ko u Rusiju.
A nije ti kazo što mu je brat bio u Princ Eugen diviziji.
Mani to sad ženo, Jozef sotim nema veze.
A krv nije voda.
Mani se tog, luda ženo, svi su znali da Franc ne valja. Od deteta nije valjo. I otac ga se još pre rata odreko. Nije teo da ga prima kad iz Kikinde dođe u selo. Rat je bio pa prošo, a ovi u miru otimu, po zakonu otimu.
Ostaće i za nas, kaže baba. Nećedu valda sve odneti.
Ja sam stojo i slušo dedu i babu kako se krupno razgovaru i ništa mi nije bilo jasno. Naša kamara je bila najveća u celom sokaku. Čika Mili je tu, a ja sam se mlogo puta sa njegovim sinom sigro zajedno i išo sam kod nji kući i zajedno smo sa kupanja, kad čujemo da žene plaču i da nariču na groblje, išli da nam udelu friške i vruće gibanice i kolača. Nešto mi se mutilo u glavu, ali nisam znao o čemu se radi. Izađem napolje, a nisam ni pio vode. Odem opet kod vršalice, vidim da su mašinari već došli do podine kod kamare i da još malo pa će biti gotovo. Odem do letnje kujne u šupicu i vidim da je ručak za mašinare već gotov i da miriši pileći paprikaš i frišak lebac. Vidim da je mati oprala i spremila celi denjak mlada crna luka i oprala ga sa sve perajima. Mašinari su bili svi iz Torde, Mađari, i Lala nji' svake godine uzima jer su vredni i pošteni. Kažu uzimo je i neke naše ranije, ali naši oćedu da kradu po avlijama di radu i di se zateknu. I gazde su se žalile Lali i Lala onda nije teo da ima posla sa lopovima i neradenima. Odem do slame i vidim da je sadenuta i površena i činila mi se zdravo visoka. Plevara je bila malko niže, al su i nju već plevari površili. Žene što nosu plevu sa trakarama, neke mlade, sve se zarumenile od sunca i raskopčale one lake letnje bluze i samo što im grudi ne ispadnu napolje, a suknje lake i široke samo lanćaru oko nogu. Vidim sve je bilo kako treba, samo su naša tavanska vrata bila zatvorena i vidim da ni jedan džak sa žitom džakaroši nisu odneli na tavan. I teo sam oca da pitam što deda dreči u stražnju sobu, a kad sam otišo do džakaroša i Čika Milog, vidim njega nema. Kad su poslednji snop bacili na treš i kad je pušćena i grabljevina oko kamare i kad je Lala zustavio mašinu, a mašinari su već počeli da kupu na jedno mesto i da dižu na treš gore vile, grablje, trakare i ostalu opremu, čika Mili je sve zapiso i izračuno i dole je ostavio petnajst džakova žita, a sve drugo radnici su bacili na državna kola.
Mili, kaže mu moja mati, jer nama samo ovo ostaje?, pokazujući rukom na džakove.
Samo to, šta bi više da ti ostane?, reče joj osorno on.
Pa po zakonu je da se ostavi tri metera po članu domaćinstva, a nas ima šest u kuću.
Vas četvoro odraslih i dvoje dece.
Mili, pa to nije po zakonu, ja sam čula... opet će mati.
Ja sam za tebe, Sofija, zakon.
Obaveza je obaveza, a treba i drugi da imu da jedu.
Ja ću se žaliti, reče mati.
Ajd probaj, pa ću ti i konje iz štale izvesti. Nego, idi spremaj da radeni jedu i da idu dalje. Nemamo mi vremena da se bakćemo sa tvojim glupostima.
Mati je spustila glavu i plačući otišla do šupice da sprema ručak za radene. Čika Mili mi je najedared bio tako strašan i ni blizu onog čoveka u čiju sam ja avliju sa njegovim sinom ulazio da se sigram. Onako krupan sa vodnjikavo plavim očima i sa štofanim kačketom na glavi sa sveskom tvrdog poveza u rukama ličio mi je na nekog đavola koji je ušo u našu avliju i nešto komanduje. Teo sam da uzmem loparicu sa kojom smo pravili svinjama meće i da ga udarim po glavi. Mislio sam da odem i uzmem veliki nož u kujnu i da ga proburazim, toliko sam ga mrzio kad sam vidio kako moju mater ponižava. A onda sam se ja ubacio:
A ko će platiti naše žito?, čika Mili.
Bog će vam platiti, tamo ucrkvu, di idete nedeljom da se molite, rekao je i nasmejao. Šta se ti tu trpaš, šklapac jedan. Idi tamo, sigraj se sas decama u Jamure i uči školu.
Mili je zaklopio tefter i stavio ga u kožnju torbu, a onda je uzo svoj nemačke proizvodnje zaplenjen od Lemleja Švabe što je pre rata držo gvožđaru muški bicikli i otišao prema Midinom salašu di se lagerovalo žito. Za njim su krenula zadnja kola sa prepunim džakovima žita i sećam se kako su zdravo crvčila kad su izlazila iz avlije. Mašinari su pojeli svoj ručak i zajedno sa trešom i traktorom krenuli u sledeću avliju.
Te zime, moj otac je moro da proda jednog konja da kupuje žito u Bočaru od kolonista da možemo da se izranimo. Njima je bilo lakše jer su dobijali i penzije boračke od Tita i njima su ostaljali žita po zakonu kako je moja mati govorila i bilo je jednako za sve članove domaćinstva. Samo je eto komšija Mili pravio izuzetak za nas decu. Od moji cipela nije ostalo ništa, a ja sam opet u starim bakandžama išao u školu da mi se sva deca smiju. Posle sam čuo da se moj otac tog dana, kad je već bio kraj vršidbe, na nagovor majke, sklonio u stražnju sobu kod dede i kod babe, i da je dobio temperaturu i počelo je da mu se okreće uglavu, tako da mu je baba mećala ladne obloge. Mislili smo da će se šlogirati, govorila mi je posle mati. A ja sam počo da izbegvam da se družim sa sinom čika Milog i sve sam se više okrećo tehnici i već sa deset godina sam, posle škole, išo kod Lale Radujkovog da učim zanat. Tamo sam od jednog starijeg šegrta prvi put čuo da je čika Mili peder i da to stariji ljudi već znadu i da je on to čuo kod Lukačevi na igranku od Dragoljuba Perkovog. I još kaže da mu je ovaj kazo da on i sina svog uveče dira, a da njegova žena sve to zna. Jedno veče, skupimo se mi iz komšiluka dečurlija, a bilo nas je četvoro, i prišunjamo se da vidimo kod njinog prozora da l' se nešto dešava. U prednju sobu je gorela lampa i kroz bušu na firangi se videlo kako naš drug i komšija sedi i čita, a otac sedi pored njega i miluje ga po kosi govoreći mu: Uči, sine moj, samo uči. Nismo sve ni dobro čuli, kad je zalajo njin belov i prosto je narno na kapiju i na nas. Morali smo da pobegnemo, pa smo onda otišli kod Kate Mandarine da zavirivamo kroz prozor da vidimo kad će početi da se skida. Kata je bila udovica i znalo se da kod nje uvek, u prednju sobu, ostanu leti firange i prozori otvoreni, a kroz šalukatre može sve da se vidi.
Ja sam završio zanat i zaposlio sam se posle u fabriku, pa sam onda pobego preko Beča u Ameriku, a sin čika Milog je završio visoke škole i bio je na dobrom položaju jedno vreme. Tek kad je po selu pukla bruka da je nastran i kad se otkrilo koga je sve koristio i s kim je sve sprego i koga je sve uvuko u to đavolsko kolo, ja sam se samo nasmejo i reko da ja to znam još detetom. A kako sam zbog troškova puta, a i vremena, svaki nekolko godina iz Amerike dolazio u selo, kad sam išo kući kod roditelja, sreto sam čika Milog koji je već uveliko bio penzioner, al mu se nikad nisam javljo. Jedamput on sretne moju mater i upita je:
Jal Sofija, što se meni tvoj deran, kad prođe sokakom, ne javlja?
Sigurno nisi zaslužio, odgovorila mu je moja mati.
