U dvorištu duševne bolnice

Kod Radoslava pred kućom sam. Padam u kanal i udaram glavu. Tomićev mlađi sin i Radoslav se voze kolima u bolnicu. Odlazim i ja sa njima u autu  do kraja sela, nehotice. Ne može da zaustavi Tomić auto. Izbacuju me  kod gomile nekih cigala, dole. Krećem prema selu koje je u međuvremenu postalo predgrađe grada. Prolazim kraj pumpi i nekih marketa. Srećem Radonićevu ribu. Više nije u hipi fazonu. Radonjić je pokojni. Ubio se pisac Ružičnjaka ima već više od deset godina. Ona, Vesna, kaže, kako me nije odavno videla. Poljubili smo se, onako tanko, u obraz. Dan je bio pomalo mutan. Sa njom je bila jedna riba sa velikim dekolteom, plava, visoka i bujna, i neki prosedi, bivši hipik.

– Zatvorila sam market – kaže. – Dosta je bilo, otvaram salon za plastičnu hirurgiju.

Bila je kratko ošišana, našminkana ukusno, i ličila je na poslovnu ženu.

– Šta ti radiš? – pita me.

– Idem kući. Imam neki sastanak. Kasnim već sigurno zato što ne treba da stignem na taj sastanak.

– ’Oćeš sa nama? – pita Vesna.

– Vrlo rado – odgovaram.

Krenuli smo prema vratima neke zgrade, i usput kao nešto, razgovarali. Bivši hipik nas je,vodio da se zezamo. Ušli smo u zgradu, kad ono bolnica.

Hipik i Vesna su išli napred, a ja i prsata plavuša iza njih. Krenuli smo hodnicima dugim, dugim hodnicima što mirišu na medikamente. Sa jednog prozorčeta nas je ugledao čovek u belom mantilu, lekar neki, ili pak medicinski brat. Videvši nepoznate ljude u bolnici, alarmirao je ostale zaposlene i izbacili su nas u dvorište. Izjurili su nas vičući:

– Napolje, uljezi, napolje! Ovo je duševna bolnica! Napolje!

Potrčali smo prema izlaznim vratima. Plavuša me je uhvatila za ruku. Bila je topla i meka, i dobro odnegovana. Prijala mi je njena ruka, čak i u ovoj opasnoj situaciji kad nas jure ljudi u belim mantilima. Istrčali smo u  dvorište i pravo kraj bine. Tu se spremao  koncert. Nepoznat mi je grad, nepoznato mi je mesto. Ne mogu ni sebe da prepoznam kraj rasne, sa dekolteom, plavuše neznanke, koja tako lepo i zanosno miriše. Nepoznat mi je taj olinjali hipik što se kerebeči i izaziva našu pozornost.

U dvorištu nije bilo puno naroda. Hipik je otišao po piće i nije se vraćao, a Vesna se popela na binu kod muzičara. Ja i plavuša smo ostali kraj bine. Nisam joj puštao ruku, a i ona se nije nešto otimala. Prosto se pripijala uz mene.

– Voliš li da plešeš?

– Da – odgovorio sam samouvereno, gledajući je u plave oči. Nisam voleo da igram, sem ako ples stiskavac nije predigra budućeg polnog čina.

– Pa da igramo – rekla je.

– Bez muzike?

– Naravno – rekla je, i zagrlila me.

– Ti si iz Karlovaca?

– Da – odgovorio sam, ne znajući odakle zna.

– Moj deda je iz Karlovaca.

– Od čijih je? – upitao sam je ponovo, lagano i nežno joj povlačeći ruku duž kičme.

– Od Čanadski.

– Sigurno sam ih poznavao ranije.

Hteo sam joj reći da sam ja pred kućom, večeras, ili pak danas, od Radoslava  pao, i da sam udario glavu, i da sam sve zaboravio. Da sam se malo izgubio, i da zapravo, i ne znam gde sam, ali to i nije bilo važno kad sam na butinama osećao njene butine. Osećao sam one čuvene jedan, dva, jedan, korake za tango. Bila je topla i željna nežnosti i ljubavi. Srce joj je lupalo. I moje je tuklo.

Ćutao sam, i sve što bih želeo da kažem nisam mogao. Sad vidim da je i bolje, jer bih se verovatno pravdao da ne umem baš naročito da igram. Izvinjavao bih se što sam pušač, što sam stariji od nje gotovo dvadeset godina, što, dok prošetamo u jednom taktu i u ritmu bez muzike, osećam da mi se kita diže i postaje sve nadrkanija. A i ona je to osetila, pa je sve preko njega tukla, i nabijala ga preko mojih farmerki što klamću, a meni se činilo da će mi šurka poludeti.

Dekolte joj je bio veliki, videle su joj se grudi. Vrat joj je bio otvoren i nezaštićen. Bio je  nebranjeno mesto, koje je privlačilo moje usne ispod gustih brkova i sveže izbrijane brade.

– Gledam ti vrat. Da ga malo izbodem brkovima?

– Izbodi – odgovori, i prosto mi unese vrat na lice.

Pod rukom na njenim leđima osećao sam da joj srce snažno lupa.

– Odavno nisi bila sa muškarcem?

– Nisam – priznala mi je bez ustezanja.

Shvatio sam poruku i pristupio strasnoj vatačini. Sve sam zaboravio, i da sam mator čovek, i da sam oženjen. Zaboravio sam i da sam pored bine, i da je Vesna uzela mikrofon u ruke i da ga drži u ruci kao vibrator, i da nešto čeka. Vatačina je bila žestoka, eksplozivna i neskrivena od pogleda drugih. U sebi sam mislio kako da je pojebem tu pred binom i pred svetom, ali strast mi je tu misao pomutila. Nadigao sam joj suknju. Nije se bunila. Sad ili nikad, kao da smo oboje mislili.

Onako zagrljeni ličili smo, sa strasnim i uz mnogo pljuvačke, vlažnim poljupcima, ličili smo na vrtlog.

Sad ću, sad ću. Skidam joj gaćice. Osećam brucke. Vatam je preko pičke, a ona se daje. Hoće, hoće. Nailazila je sve više na mene.

Sve je zaboravljeno, i moje godine i moj, ne baš privlačan izgled. Ona hoće, hoće. Spojićemo  se bez obzira na sve. Otkopčala mi je šlic. Izvadila mi je nabreklu kurčinu. – Pred svima ću, pa nek bude šta bude.

Obziri su nestali, samo strast, luda strast u polumraku dvorišta duševne bolnice, kraj bine sa muzičkim instrumentima i orkestrom što štimuje instrumente.
Tako ti je to dragi prijatelju, nastavljao je u svome pismu Gospodin Snevalo. Uvek kad ti nešto krene naopako desi se doživljaj o kom si mogao samo da sanjaš.