Na ciganskoj svadbi sam, slučajno, može
se reći,
ali nisam bio siguran da l’ su me zvali. Sala, šatra
je bila gotovo prazna. Muzika je na sredini šatre nešto svirala.
Napolju dan, vedar, sunčan. Seo sam u jedan kraj sa đuvegijom i mladom.
Činilo se da smo bliski. Kako, nisam mogao da se setim. Čekalo se da dođu još neki
svatovi. U međuvremenu, snajki, devojčici od petnaestak godina, donosaše darove, i poče da dariva goste koji su bili prisutni. Bilo mi je tesno i nešto
me je gušilo, kad je prišla meni i počela obavijati platno za crne satenske košulje.
Isprva sam bio zbunjen. Gde baš meni to da poklanja? Ne znam ni kakav sam rod, ni
da li sam zvat, ni da li meni dolikuje da primim dar. Kad ona brzo i vešto obavije
platno oko mene. Činilo mi se da me hoće zarobiti, činilo mi se da mi vezuje ruke,
pamet, misli.
Osetio sam da se gušim i u smrtnom strahu, gotovo
ropcu, zbacio sam dar sa sebe i istrčao iz šatre.
– Slobodan, konačno slobodan! – uzviknuo sam obliven mrtvačkim znojem, i strah mi se još nije sklonio sa lica.
– Kući! – bila je prva sledeća misao.
I gospodin Snevalo potrči sprinterski snažno prema svom domu gde se osećao zaštićeno slobodno i svoj na svome. .
I gospodin Snevalo potrči sprinterski snažno prema svom domu gde se osećao zaštićeno slobodno i svoj na svome. .
