Kad je ono posle Velikog rata, kod nas u Banat, zavlado srbijanski zakon da niko, sem Kralja, ne sme da tera konje u šestopreg, ko prikrši zakon, moro je da plaća globu, što bi, ako dinare pretvorimo u stoku, bilo kolko jedna ovca. To se zdravo nije svidilo karlovačkim momcima i jedno veče se zaveridu, kod Kare u kafanu, Cveta Kičov, Đura Njuštra i Đura Firša da ćedu od sutra, kad idu da se momču u druga sela i u Bačku, vatati šest konja u karuca.
I kad su krenuli prvi krug da teradu kera i da se irošidu, a sve uprkos Kralju što je teo da im propiše kolko konja oni smedu u karuce da vatu, to i' je koštalo svega tri ovce, jer si i' triput vatali džandari. Al' su oni prokrčili put po kafanama i dogovorili se sa gazdama kako da i' čeku kad iduće nedelje dođu sa šestopregom.
Drugi put su još bolje prošli, jer je bio svetac, pa je oprez kod džandara bio manji. Dvaput su i' svega vatali. Al' su i' po birtijama čekali sa bečkom vina na astalu, sa barenom šunkom i friškim lepinjama. A za drugi astal je morala madžarska muzika da i' čeka. Kad su ulazili, morali su da pevadu Ni brige te sivi tiću, mi smo stobom Svetozare Miletiću.
I tako su terali kera u inat srbijanskom Kralju i ugarskim grofovima sve dok i' kući nisu uvatili da krišom prodaju ovce iz čopora da plaću globu. Žene su po pijacama prepričavale kakva su sve čuda ti momci činili i kako su silne novce potrošili. A ljudi su ih podržavali govoreći: Ti smedu što drugi ne smu, da izađu Kralju na belegu.
