Već se dobro razdanilo kad je Branko sa tomašvolske lenije stigo na bašaidski put i uputio se prema Galadu. Vetar mu je duvao u lice i on, uvijen u opakliju, sa šubarom navučenom preko ušiju, držeći jednom rukom kajase, drugu je zavukao u sukneni gunj. Branko je na sebi imao suknene čakšire na šunke debele čarape u koje upasivao nogavice, na sebi je imao košulju džemper reklicu i gunj a na nogama je imao kožnje opanke uvučene u drvene klome u koje je stavio mekog livadskog sena da mu ne zebu noge i to mu je bila radna i svakidašnja odeća za zimu.A za blage dane se opraljo drukčije.Put je bio smrznut, a na po nekim mestima, šine na točkovima su probijale led na jazmacima prepunim vode. Kobile su se zvale Lasta i Dama i obe su bile teško ždrebne, te ih Branko nije forsirao da kasaju brže, već ih je malo podlančao i pustio da kasuckaju, a kola su se zbog lošeg i razrovanog druma, a i čestih džombi štruckala, čas na jednu čas na drugu stranu. Nije nikada tačno merio koliko ima od salaša do Karlova, koje su od prisajedinjenja i Velikog rata sada zvali Dragutinovo, ali je znao da mu treba dobrih sat i više vožnje, leti po ravnom i izgaženom drumu, a zimi je obično duže. Imao je sat na salašu, ali nije pogledao koliko je bilo kad je krenuo. Neki njegovi familijaši, kao što je bio Uroš Kanin, su kupili sebi onaj sat sa lancem, ali za Branka je to bio veliki trošak, jer je Branko rađo decu, množio stoku i kupovo zemlju. Za neke novotarije nije ni hajio. A vreme je računo prema nebu i suncu. U sebi je razmišljao da je mogao da povede i kravu odmah kasapu, ali računo je, tek je prošo Božić, a sutra je nova godina srpska, ko zna da l' bi je Rista i primio i da l' će i 'teti da je kupi. Zimsko dobo je i ljudi su poklali svinje, puni špajizi i sušare, a goveđije se baš i ne je tako često. Kupuju žene uglavnom za supu. A onda, opet, razmišljao je, šta će mu jalova krava da je rani do proleća, a i dinar treba. Mogo je on da je veže posebno i da je rani malo slabije, ali onda će izgubiti na kilaži, a opet daleko je do proleća da čeka i da dinar istvalja sa ženski pijaca. Imo je on nešto gotovine u prednju sobu pod perinu, ali to je čuvo za ne daj Bože, jer otac i mati su u selu i stariji su, a stara poslovica je govorila da đavo nikad ne spava. Lasta i Dama su se, kad se već približio galadskoj ćupriji, dobro oznojale, a nije stigo ni na po puta. Ovlašio ih je malo da idu lagačko, a on je meto kajase međ noge i izvadio je jednu da zavije. Vetar mu je duvao pravo u lice i on se malo okreno na stranu, opaklijom je zaklonio papir i duvan, a kad je zavio i lizno, brzo je izvadio ćibru i zapalio. Usput je gledo kako se razbokorilo žbunje od trnjina i kako ima puno plodova tamno plavih i jedrih. Sa strane je vidio kako protrčavu zecovi, a na jednom mladom žitu je bio čopor srna.
Vrane su se, što se više približavao ćupriji, sve češće javljale svojim graktanjem. Biće neka oluja i on povuče uzde, a kobile pokasaše. Povlačio je dim od zavijače i činilo mu se kao da širi pluća i da nekako smiriva misli koje su ga još jutros, dok je namirivo, počele napadati. Nije volo da se mlogo štreca i da izlazi i da se bavi nekim fantazijama, ali po glavi mu se čitavo jutro motao san koji je sanjao i koji mu se učinio kao da je stvaran. Bila je kao igranka kod Makse Sasinog u salu, a on je sa njegovom braćom i sa Perkovim momcima sedio z'astal i pili su vino i činilo mu se da su vodili sasvim običan divan o kući, poslu, o konjima, usput su gledali devojke kako su se lepo sredile, namestile frizure, obukle lepe letnje aljine i malo su se vatale u kolo, a malo su se špacirale. Tu je bilo i starijeg sveta, a tamburaška banda Bacojke cigana je svirala. Fenjeri su bili upaljeni, a bilo je i nekolko lampi na gas. Sve se lepo vidilo, ali nekako, činilo mu se, kao kroz neku maglu. A onda je došla njegova sestra Sosa i šapnula mu da mu je Danica Krstina poručila da iziđe napolje i da se nađu kod šimšira. Kad je pogledo u pravcu Danicinom, ona je sa drugaricama iz Penavske kuće devojkama stojala kraj prozora i imala je cipele na štiklu i neku roze laku haljinu. Nije mu bilo jasno šta sad Danica od njega oće. A istina da je često u nju gledo, uvek kad je vidi ili u crkvi ili kad su bili napaprikaš kod Penavski i jedared je i razgovaro šnjomena kad je bila po viklere za kosu koje je sestra Sosa dobila od brata Dobrivoja koji se vratio sa fronta iz Rusije. Kad je izašo kod šimšira, a Danica tamo stigne oma zanjim i prvo što je kazala: Mani Zorku i oženi se samnom. I nije ni čekala da joj on odgovori, već ga je uvatila oko vrata i počela ga ljubiti. A onda je čuo neku dreku i probudio se, a ono Koviljka se probudila i Zorka joj stavila sisu usta i drma je da sisa i da se smiri da ne razbudi ostalu decu, a i oca im Branka. Već je prišo ćupriju Galadsku, kad je primetio da je prvih nekolko pahulja krupnih i nekako toplih počelo da mu ladi obraze. Da napijem rakije malo iz frtalja, pomislio je, a onda je odusto, jer ne valja da se pozdrav poje ili pak popije. To radu samo oni što pameti nemu. A Danica mu je još bila u glavi, a teo je on da se ženi šnjome i spomeno je materi, a ona je kazala: Ne možemo mi Pavlovi sas Krstinim. Ona ima sto dukata oko vrata. Ta je naučila da bude gazdarica i neće te slušati, kazala mu je mati. Pa i Čika Slavko se oženio sas Tasom Beljinom i ona je donela čiki velik miraz, rekao je. A mati Danica mu je odgovorila: Valda zato i nemu dece što je miraz bio velik. Nego spremaj se, idemo mi u Kumane u Petrovića kuću, taka nam sna treba. I tako je to i bilo. Danica Krstina se posle udala za nekog Sasinog i živila je šnjime na salašu kod Derića, a onda je prodala i salaš i dukate i odselila se u Kikindu i sad radu i ona i muž u crepanu kod Bona.
Kad je počeo da razaznaje dragutinovački crkveni toranj kroz maglu, vetar se već pretvorio u vejavicu i tukao ga je direktono u lice. Kobile su se parile, a sic koji je bio pod njim ga je malo već žuljao. A usput mu sevne misao da bi najbolje bilo, kad stigne u selo i kad izvata konje i mete ih u štalu, da se prvo posavetuje sa ocem, a onda kroz bašću ode do čika Slavka da se malo raspita kako idu cene sas marvom, a tek posle da ide da obavlja poslove sa kasapom Ristom i sve po redu kako je već jutros planiro. Kad je stigo do blizu Kičovljevog salaša, video je friške tragove od kola, a pred bunarom je zateko Paju Brandića kako poji konje. Javu se oni jedan drugom i Branko zustavi kobile. Jer nije ladno da i pojiš tako ugrijane, derane? Paja je bio momčić od svojih šesnaestak godina. Sad sam izišo sa salaša, a jutros i' nisam pojio kad sam namirivo. I stvarno, njegovi konji su bili suvi, dok su Brankove kobile gotovo u peni, što od nedostatka kondicije, što od ždrebnosti, a malo i od dugačkog i lošeg puta. Ajd uzdravlje, derane, kaže mu Barnko, a u sebi je mislio kakva je to nakana da se konji za vreme namirivanja ne napoje. Mora biti da mu je otac u selo, a da je derana mrzilo da vuče šavolje na salašu od bunara do štale. Jal, a di ti je Baba? U selo su on i mati već nekolko dana, na salašu smo bili samo odadžija i ja. Zbogom, derane, kaže mu Branko, a u sebi pomisli: dečija posla. Zimi se konji ne poju na bunar u atar, ali nije ništa rekao, već je samo u sebi ponovio tu tradicionalnu domaćinsku istinu.Još mlogo poslova je imo tog dana da obavi, ali san i Danica krstina mu nisu nikako išli iz glave.
Od Kičovljevog salaša pa prema selu je išla lenija koja je vodila iz Galada, to je potez atara gde je nekad u srednjem veku bila Galadska tvrđava, koja je više bila bedem i šanac koji je u vremenima dok su šajke plovile Galadskom bila malo trgovačko sedište, a ujedno je služila i za odbranu od Turaka. Iz tog poteza su salašari, može se reći iz svakog doba dana, išli u selo. Put je bi izrovan od kola i konjskih kopita, a pred Midin salaš na nekom parlogu se video jedan čopor ovaca kako pase. Vejavica se pojačavala i Branko povuče uzde da još brže kobile zakasaju da stigne da izobavlja ono što je naumio i da za dana stigne da se vrati. U januaru je vreme promenjivo, mislio je u sebi, a on ne pamti nikad da je za doček srpske nove godine bilo olujine, a ovo što sada vidi, ne ide mu na dobro.
