Zorka je kadila peć svežim ogrizanama što ih je ispred konja malopre doneo bojtar Spasoje. Branko je dao konjima zob i usput ih je češao. Napolju je još bio mrak, a već je prošlo pet i živina se na sedalu rakoljila. Oko Brankovih nogu je išao krupni crni pulin koji se zvao Bogar. Iz odžaka je kuljao tamni i kao mastan dim i zajedno sa maglom, koja je navirala na salaš od Jaroša, se protezao poput lenje i mračne zmije prema Galadu. Sa zapadne stane, na dudu i bagrenjaku, se čula po neka sova. Po neki petao je zakukurikao, a iz pravca susednih salaša, čulo se lajanje kera i blejanje ovaca. U sobi je gorela žiška napravljena od svinjske masti i nekolko pramenova kudeljne krpe. Velika zidana paorska peć je bila sa jedne strane, ograđena daskama na kojima je bila perina i na kojoj su pokriveni pokrovcima ležali Bojana, Ljubica, Jelena i Marinko, a sa druge strane peći, u zapećku, spavao je, sav u loknicama, zajapureni i bucmasti Milorad. Kraj njih je bila kolevka u kojoj je spavala, još u povoju, Koviljka. Sa prednje strane peći, do ulaznih vrata, bila je rerna iz koje je vrijuckao lonac sa vodom, a sa strane je stojalo vedro sa cimentom i pijaćom vodom. Zorka je žarila peć dugim drvenim žaračem i kako je podizala kukuruzovinu koja je plamtela, tako su se kao malene zvezde javljale iskrice koje su pored plamena osvetljavale njenu pognutu glavu uvijenu u crnu maramu gde joj se samo lice videlo. U sobi, na velikom hrastovom stolu, bila je vangla u kojoj je bila umešena lepinja koju je spremala za doručak, a kraj nje je bila posuda sa sitnim sirom samokišom i sa strane su stojala dva kokošija jajeta. Tako je Zorka oduvek radila: dok ukadi peć, testo joj nakisne i onda, kad se plotna na njoj dobro zažari, stavlja na nju friško zamešenu lepinju.
Zorku je Branko doveo, i oženio se njome kratko posle Velikog rata, iz Kumana, iz Petrovića kuće. Mati mu je bila Danica, iz Kovačeve kuće iz Beodre, a deca su je zvala Data, a njen brat Avakum je bio poslanik i narodni tribun u ono vreme. Avakum je upoznao na nekom zboru familiju Petrović i preporučio je sestri da oženi jednom od njinih devojaka svoga sina. Brankov otac Marinko nije imao ništa protiv i, evo, skoro deset godina su Branko i Zorka zajedno, a odelili su se od ostale Brankove braće i oca, već posle prve godine, i krenuli su da stvaru sebi život, sve samo znojom i radom. Zorka je zavolela Branka čim ga je prvi put vidila i kad su došli da je prosidu. Bio crn, naočit i vidilo se da ima sastavljene obrve, da će biti strog, što se od muža i starešine i tražilo, a vidila je da ima i držanje i da ume lepo da razgovara. Na njemu je Zorka odma poznala i da je vredan, i da ume svašta da radi, i da će moći da izrani i nju i, ako Bog da, decu koju treba da rodidu. Na salašu joj ništa nije bilo teško da radi, a ona je i spremana, još kod kuće, da svašta ume da radi, kako oko kućnih tako i oko drugi ženskih poslova koji su se radili na salašu.
Brzo je zavolela Jaroš, a kad je videla da na njemu može da odrani, sa malo rane, živinu, ona je svake godine nasađivala sve što se raskvoca: i kokoške, i ćurke, i morke, i guske, i patke, i sve je puštala od ranog proleća na Jaroš na pašu i da se samo snalazi za ranu. Bilo je tako: pustiš na proleće malo, a u jesen ti se vrati uranjeno i veliko. Branko je voleo i umeo sa konjima i uvek je držo kobile ždrepkinje koje su svake godine ostavljale ždrebad, koja su od proleća do jeseni pasla na Jarošu, a kad prođu godinu dana, Branko ih je već vatao u kola i već kao dvogoce ih je mogao prodavadi ljudima kao radne konje. Ništa mu oko konja nije bilo teško i uvek je držao po tri, a nekad i četiri generacije konja u štali. Jedno vreme je imao i pastuva, ali kako su se deca rađala i kad su krenula nogom, a pastuvi su umeli da budu besni, prodao ga je jednom Ciganu u Kikindi na vašaru. Branku su još od ruke išle i ovce, uvek je imao po nekoliko desetina ovaca i stalno ih je sortirao. Ovce su mu bile blagorodne, jer su pasle na Jarošu, a vunu je posle šišanja Zorka prala i nosila na drndanje, pa su se od nje onda štrikali džemperi, čarape, rukavice, štrikale su se deci kape vunene, pravili su se jorgani, dušeci, a višak vune, kad ga je bilo, prodavan je za novce, pa se kupovalo ono što za kuću treba. Polovinu jaganjaca je Branko prodavao svake godine posle Uskrsa, a drugu polovinu je ostavljao da bi od te polovine jednu zadržao da poveća stado, a drugu da bi zamenuo one ovce koje je želeo da kartira i te ovce je prodavao, obično pred jesen kad prođe muža. Od para koje dobijao od jaganjaca Branko je kupovao parče po parče zemlje, kako tu oko salaša tako i u drugim delovima atara. U korlatu su držali po nekoliko krmača prasilja koje su podešavali da se prase posle Božića, tako da kad pukne proleće, krmače mogu da puste na Jaroš zajedno sa prasicima i da se tamo hrane. Kad je trebalo prvo dete da se rodi, Branko je zapatio i kravu da dete ima mleka, a docnije, kako se koje dete novo rađalo, tako je povećavao broj krava, ali nikad više od tri, jer je bilo važno da mleka stalno bude. Bilo ga je i od ovaca, ali je od ovčijeg Zorka najčeće pravila sir koji je stavljala u kačicu i koji je bio mastan i žut kao dukat. I uvek kad su išli subotom na pijacu u Kikindu, Zorka je među prvima prodavala svu svoju robu što su je nosili. Zorka je imala svoje gospoje koje su od nje kupovale i sir i jaja, a živinu su joj gospoje naručivale po nedelju dana unapred, a isto tako i krompir i šargarepu i lukac. Ponekad je iznosila i kompot od višanja i to se gospojama posebno sviđalo za gibanicu sas višnjama. Zorkin sir se najbolje tegli, govorile su kikinske gospoje.
Ovog jutra, dok je kadila peć i povremeno zavirivala u labrnji prozor da vidi šta deca radu, Zorka je smišljala priču i posao kojim će ovog zimskog dana decu zabaviti. Ni deca nisu smela da sede basposlena, pa je spremila devojkama igle i konac da uče da štrikaju i da vezu, a ujedno i da šiju, jer se drvo savija dok je mlado, kako je govorio njen pokojni otac. Za današnji dan je spremila da, posle fruštuka, od stari rita počnu da šiju haljine lutkama koje su pravile od čokanjica, a Bojana se sa iglom pokazala posebno vešta. Dok će ona Marinku pokazati kako se vuna navija iz kurjuka u klupče. Branko je tog dana trebalo da ide u selo, a kad se okrenula, vidila je da su kola izvučena iz šupe i bojtara kako prostire amove u uzdice. Spasoja je bio rodom iz Beodre. Otac mu je pogino za vreme rata kao dobrovoljac, a mati mu umrla odma kad se oslobodilo. Kovačevi su ga preporučili Branku za biroša i odadžiju. Zima je bila hladna i maglovita, a snega nije bilo ni iz želje.
Branko je stojao na štalskim vratima odakle mu je iza leđa, kroz otvorena gornja vrata, u pramenovima dolazila para pomešana sa mirisom vuškije i konjske i kravlje balege. Zavio je jednu sebi i zapalio je odmah, a onako vrućom od štale i od namirivanja, činilo mu se da sa duvanskim dimom uvlači u sebe i svežinu zimskog jutra. A tog dana ga je u selu čekalo više poslova. Trebalo je da ode do Crkvene opštine da plati člnarinu i da ode do beležnika da izvadi pasoš za stoku koju je trebalo da nosi u Kikindu na pijacu, a trebalo je i da se sretne sa kasapinom Ristom da mu proda jednu kravu što se od jesenas zajalovila. Moro je u dućan kod Pante Perkovog kod kojeg je kupovao soli šećera, vitriora i ćibre i sve ono što za salaš u zimskom periodu ponestane. Branko je bio tih, posvećen, ali ponekad prek i nagao čovek. Bio je pošten i pravedan i nije voleo nikoga da prevari, ali je bio zlopamtilo ako neko to njemu uradi ili pak samo pokuša. Znao je da će sa kasapom imati muke i da su kasapi kvarni ljudi, a u selo ih je bilo nekoliko, ali mu se Rista pokazao nekako najpošteniji. Ako se pogodi u dogovoru, znao je da će mu ovaj platiti čim proda meso. Ali Branku to nije bilo dovoljno, već je želeo da dobije malo kapare kako bi mogao da kupi šta mu treba iz Špiceraja. Pušeći tako usput, zapovedio je Spasoju da stavi na kola i nekoliko ovčijih koža, da ih odnese kod ćurčije na štavljenje i da od jagnjećih sašije dve šubare: jednu za Marinka, a jednu za Milorada. Branko je voleo da nosi šubaru i da leti nije bilo vrućina i leti bi je nosio. Šešir mu je nekako bio krut, a kačkete su nosili samo šloseri i tišljeri. Šubara glavu čuva, govorio je često. Uzdice i amovi su već bili postavljeni na kola, a on je popušivši otišao da natoči u ajat jedan frtalj rakije, jer je tog dana planirao da svrati i do brata Dobrivoja, koji je za vreme Velikog rata bio zarobljenik u Rusiji i tamo je svašta čuo i svašta vidio, a od Dobrivoja je uvek mogo da čuje šta ima novo u selo i šta piše u novine, jer je Dobrivoj o tom vodio račune, a i čito je neke knjige što su pisali tamo neki Rusi. Branko je volo svoju braću i stalno je govorio: Koga ćeš voleti, ako ne one sas kojim si na jedno srce ležo. Ali svaki od njih je imo neki svoj pogled na svet i na život i jedino je Branko najviše držo do onog našeg starog banatskog.
Već je počelo da sviće kad je lepinja bila gotova. Zorka ju je metula pod lanenu krpu da se malo potpari da bude mekša, a kad je Branko ušo u sobu, deca su se već bila razbudila. Videvši ga, Milorad je iz zapećka poleteo Bapi, kako su deca zvala oca, u naručje, ovaj ga je poljubio, dok su ostala deca sanjivo grejala leđa na toploj peći. Držeći Milorada u rukama, Branko se nagnuo nad kolevkom, pa se okrene Zorki koja je postavljala smrznutu slaninu, sir i kiseli kupus na sto: Kako lepo spava naša Kova. A vi, deco, jel ste ogladnili? Još čim smo legli, bili smo gladni, Bapa, odgovorio je Marinko. Za njega se znalo da je voleo da jede, ali mu je uvek bilo malo i bio je često gladan. Što nisi sinoć večero malo bolje, ljutila se na Marinka Zorka. Pa kad ne volem flekica i krompira, odgovorio je. Ko ne vole, taj nek ne je, ja kuvam redom, odgovara Zorka. Redom, redom, potvrdi Branko i podvikene: Di je taj Spasoja?, a Bojana, onako još goluždrava, skoči sa perine da izađe napolje da pozove Spasoju. Prvo se opravi, prekori je Zorka, pa onda idi kaži, ako je gotav, neka dođe da fuštukuje s nama, da je Bapa kazo.
Nakon fruštuka Branko je uvato konje u kola i dok je palio cigaretu za put da puši dok kočijaši do sela da mu pre prođe vreme, Spasoja je stojao sa jedne strane kola, ako je Branko možda nešto zaboravio, da on otrči da ga posluži, a sa druge je stojala Zorka, kako to već dolikuje ženama, kad prate starešinu naput, a dečurlija su izvirivala sa labrnjeg prozora. Iz konjskih nozdrva je izbijala para koja se mešala sa hladnoćom i maglom, malo su frkćali odmorni i željni da zakasaju, a iz pravca Temišvara osetilo se da je kreno severac sa Karpata.
