Negde oko podneva ispred i u holu SKC-a, bilo je negde oko stotinak mladih ljudi. U međuvremenu nam se priključila još jedna novosadska ekipa na čelu sa Džicom koji je bio vatreni marksista i imao je umetničku grupu koja se zvala Zen dewil, a oni su upražnjavali posebnu revolucionarnu umetničku praksu. Pirke, kako smo zvali Zorana Petrovića Piroćanca, izneo je državnu i partijsku zastavu, određeni su barjaktari, usput je, od uva do uva, izvršena edukacija pristiglih studenata, a meni je prišao jedan crni veoma ozbiljni mladić i upitao me: Ti si Vlahović? Da, odgovorio sam u. Ti ćeš u večerašnjem programu da čitaš prevode pesama Huan Sana. U pitanju je pesnik koji je svoje stihove klesao u planini na kamenim stenama, a Huan San znači u prevodu Hladna planina. Meni je rečeno da ću da čitam moje pesme, pobunio sam se. Promenjena je koncepcija i ti ćeš sa Krkelama između njihovih pesama čitati Huan Sana. I nisam imao druge do da prihvatim, njegovo kotrljajuće r sam dobro zapamtio i docnije sam ga često slušao, pogotovu u devedesetim na televiziji. O pobuni studenata i o kontrarevoluciji koja se tada ispod zvanične i javne političke scene dešavala, malo smo znali, a nismo ni bili dovoljno upućeni. Oo što nas je karakterisalo je pobuna, to je bio zajednički imenitelj. Protivu režima - da, u svakom slučaju, ali protivu države Jugoslavije - nikako. Ono što se dešavalo na Kosovu smo shvatali kao želju naših albanskih kolega da naprave republiku kako bi se pripojili Albaniji. Mit o Kosovu koji se docnije upumpavanjem našao i najednom u našim glavama oživeo i postao deo svakodnevice, došao je tek docnije. U čemu je trebalo tačno da se dešavaju promene u društvu i kako je trebalo da izgleda taj svet koji smo mi želeli - nismo imali jasnu viziju, ali smo svakako hteli da se desi smena generacja i da se jedna dosadna i jalova priča koju su nam nudili komunisti prekine i da se počnu dešavati malo kreativnije stvari u društvu. Naravno da nas je nervirao kult ličnosti i nesloboda govora, potom uplitanje partije u ekonomiju i u kulturu, a pogotovo su nam smetali ambiciozni i ljigavi karijeristi koji su prihvatali angažmane kroz razne omaldinske organizacije i nametali nam u javnom i svakodnevnom životu svoju i opštu demagogiju jednoumlja. Smetao nam je dvojni moral koji su komunisti proizveli kod naroda u želji da javno iskažu svoju partijsku pripadnost, a tajno su nosili u sebi spremost da se pokazuju i drugačije.
Novinarska radionica u živo je za mene bilo nešto novo, dopala mi se pirketova koncepcija da se javno na trgovima, kao u antici, govori o problemima, da se narod informiše i da, naravno, u nemogućnosti štampanja informacija one, ipak, stignu do naroda. Takođe mi se dopadalo što je Beograd i onda kao i danas nosio neki duh pobune među mladim ljudima, a ja sam pomalo opijen našim generacijskim željama i sklonošću da poverujem u utopiju, zdušno prihvatio da što bolje mogu odradim svoj deo programa. Niko od nas nije ni slutio zašto su bile potrebne državne i partijske zastave da bi se reklamirao jedan omladinski i studentski program i koncert jedne akustičarske anonimne grupe iz Novog Sada kao što su bile Krkele. Ali mi Novosađani, smo bili samo deo programa i nismo imali dovoljno informacija o svemu, osim da reklamiramo program i da usput kažemo ljudima da mediji ćute i da se na Kosovu desila kontra revolucija i da se nešto hitno mora preduzeti, da oni koji vode državu moraju nešto da urade kako bi se ta pošast zaustavila. Malo ko je govorio o Srbiji, to nam je tek koju godinu kasnije otkriveno da postoji i Srbija, mi smo svi videli Jugoslaviju...
