Za njega kažu da su ga kao i Batu Gguravog udarili čekićom u leđa i da je zbog toga čitavog života nosio grbu. Miti to nije smetalo da radi sve poslove koje je trebalo da radi u pljoprivredi, a kad su posle rata počeli da primaju radnike i čobane u zadrugu u našem selu, odmah se prijavio i ubrzo je postao jedan od najboljih čobana u firmi. Voleo je ovce i stoku uopšte, i od malena je radio i služio kod gazda i po salaševima, i na to se toliko navikao da kad je držao čobanski štap u ruci činilo se da je sa njim srastao. Mita je imao redak dar da je mogao da za svaku ovcu pamti koja ju je mati ojagnjila, od kojeg ovna je otpala i kakva je mati bila mlekuša, i kakav je otac bio mrkač, i sve po redu. Zadružni činovnici su imali, kako je to zakon propisivao, o svakoj ovci karoteku, ali je često Mitina karoteka u glavi bila bolja i pouzdanija od činovničke. On je sa ovcama živeo, a činiovnik je beležio samo brojke i podatke koje je dobijao kad je nekoliko puta godišnje na Aladaru obilazio čobane. Mita je umeo da jagnji, umeo je da šiša, umeo je, bogami, i da narani ovce bolje od drugih. Znao je da ih tera na vetar da pasu, umeo je po najvećoj vrućini da ih pokrene i da ih uvek, kad dođe veče, u tor vrati site, pa su one samo bebukale od nahranjenosti. Biti čoban za Mitu nije bila samo služba i poziv kojom je on zarađivao platu, već je to bila i svojevrsna misija kojom se on nikad nije hvalio, ali je umeo, kad zimi zajedno sa ostalim ljudima stane isped Rejona i kad zavije svoju cigaru od trevenog duvana, da kaže svakom, pa i gazdama koji su držali ovce :"Šta ti znas?". "Ništa". Mita je normalno govorio, ali kako je uvek držao okrajak svoje zavijače slepljen za donji deo usana, umesto slova z, š i još nekih, govorio s kao da vrsteca. A voleo je da puši i kako su mu cigare uvek bile skupe, svake godine u kraj svoje od naboja i blata kuće, a odmah do klozeta sadio je nekoliko strukova duvana iz semena i uvek kad od ranog proleća ide u klozet, koji je bio napravljen od stabala suncokreta, od nekolko bagremovih stubova i olepljen blatom, a mesto vrata je imao obešenu neku staru doljnjaku koju je dobio negde u selu, kad su žene menjale perine i doljnjake na perinama. Mita je bio čovek neobično snažnih ruku. Telo mu je do pasa bilo normalno kao kod svih drugih ljudi srednjeg rasta, ali mu je gornji deo tela bio nekako skvrčen i imao je veoma duge noge i ruke u odnosu na telo. Glava mu je izgledala normalno i na njoj je nosio kačket. Za šešire je govorio da su mu kruti i da ga žuljaju. Inače, kao dete, dok je išao u školu, bio je jedan od boljih đaka i neobično je voleo da čita. Uvek kad u Rejonu, koji je svakodnevno za potrebe Soc saveza dobijao Borbu, a jednom nedeljno dežurni Vlajko Goca, kad im prođe rok, odbacivao ili koristio za potpalu uglja u kraljica pećima koje su bile hit toga vremena. Dakle, te novine, kojima je prošao rok, Mita je dobijao od Vlajka i nosio ih je kući, i prvo ih je isčitavao od prve do poslednje strane, a onda je pročitano sekao svojom oštrom čobanskom brisom koja je imala drvenu dršku i u te komadiće novina je umotavao svoje cigare. Ja čitam i spolja i unutra. Niko mu nije zamerao, ali tako jaki i opori miris duvana je nekada, kad bi u Rejonu zapalio, mnogima smetao jer su oni pušili gotove cigare, tako da su često vikali na njega i terali ga da izađe naplje da ispuši, da se oni ne podave. Mita je u Rejonu, koji je bio glavno mesto za sakupljanje ljudi u šezdesetim godinama i gde je bio jedini televizor u tome kraju, koji svi dolazili da gledaju, bio svake večeri. Rejon mu je bio pored ovaca i firme treća kuća. Ti prostori kao naš Rejon, u vremenima socrealizma, su bili glavna mesta za društvena okupljanja. Sad, u novim vremenima, te prostore bi nazivali društvenim centrima, ali u onome vremenu su se nazivali rejoni, govoreći time da obležavaju jedan deo sela i ljude koji su tu i birači, a tu su se, u tom prostoru održavali rejonski sastanci Saveza komunista, rejonski sastnaci Soc saveza i tako dalje. Mita je voleo društveni život i u Rejonu je on imao svoje mesto gde je sedeo i odakle je gledao televizor koji je tada imao samo jedan program, ali se on gledao od početka do kraja, i Mita je i TV kad je bio slobodan i kad nije bio kod ovaca gledao kao i novine što je čitao-od korice do korice. Imao je veliku glad za znanjem, a imao je i dobro pamćenje i često se sećao emisija i naslova, i reči određenih spikera koje su već svi oni koji su sa njim zajedno gledali televiziju već odavno zaboravili.
Početkom pedesetih se oženio Nadom koja je rođena i odrasla u paorskoj kući sa mnogo dece iz tri braka i kako je malo slabije imala tuvilo, njen otac ju je dao Miti za ženu, videvši da je vredan radan i pošten. Od prvog susreta sa Nadom, Mita se zaljubio, a kad se oženio bio je najsrećniji čovek. Nada je bila sitna i lepuškasta ženica, ali je imala i svoje porodično držanje, osećala se malo superiornije od Mite, ali je vremenom počela pokazivati prve znake svoje bolesti na šta Mita nije obraćao pažnju. Prvo im se rodila ćerka Danica, koja je već posle drugog rođendana umrla, a onda je rodila Nada Miti još tri sina, a sve u vremeniskim razmacima od po nekolko godina. Mita je radio i dalje u zadruzi, ali je s vremenom, kao i svi čobani, koji su skloni da imaju svoje čobanske meditacije, kraj ovaca sve češće uviđao nepravde na poslu, a kako nije bio u prilici da bira, sve je češće kako su se deca rodila bio sklon da se napije. Ponekad je vikao na Nadu i kurvatao je, ali je ponekad i rasterivao sve od kuće govoreći da on neće više lebom da ih rani. A Nada je ponekad zapostavljala kuću i decu, i odlazila od kuće po nekoliko dana i nije se vraćala sve dok se Mita ne otrezni i dok se ne smiri. Kako su često zbog Mitinog pića bili u oskudici, Nada je tražila povremeno pomoć od svojih sestara koje su se bile bolje udale i koje su joj uglavnom izlazile u susret šaljući joj polovnu garderobu za nju i za decu, a ponekad i novac.
Njihova kuća se sastojala od sobe, kujne i kujnice. U sobi je bila velika paorska peć u koju su ložili ogrizine, a često su kupili i čapurje. U sobi su bila dva kreveta, i jedan stari otoman, i neki stari šifoner u kojem su bile nabacana izgužvane stvari, i preobuka kako za odrasle tako i za decu. Sve do sedamdesetih godina, dok najstariji sin nije počeo da radi, nisu imali ni struju ni vodu u kući. U kujni je bi zidani šporet u koji su ložili čapurje i granje koje bi Nada nakupila po sokaku. Pored šporeta je bio sto sa nekoliko starih stolica i jedna polica na kojoj su stojale ulubljene šerpe i okrnjeni tanjiri, i neke zarđale viljuške i kašike. Vreme je prolazilo, Mita je sve više pio, Nada je sve više pokušavala da održi neki porodični balans zajedno sa nekim svojim unutrašnjim đavolima koji su je terali da ponekad ode od kuće, što je Mitu navodilo na to da ona odlazi da se kurva sa nekim u Kikindu, i uopšte uzev krajem šezdesetih ličili su na socijalno razorenu porodicu. Stariji i mlađi sin su služili po selu za parče leba. Namirivali su stoku ili pak odlazili da rade poljske poslove. Najmlađi je kao mali ostajao kod kuće često gladan musav, šmrljav i prozebao. Ponekad su braća dolazila od gazda na pauzu kući i hranili ga i presvlačili. I sve je to trajalo dok jednog proleća nada nije otišla u Beograd i više nije vraćala u selo. Neki kažu da je otišla i da živi kod jedne od sestara, neki su govorili da je našla posao i da čisti klozet u jednoj kafani, a mita je pred svima jedne večeri u Rejonu reko na pitanje; Di ti je Nada, rekao Otišla je u Beograd da luži vojničke pištolje. Od tog trenutka u Mitinom životu i u životu njegovih sinova mnogo toga se promenulo.Život je išao dalje vreme je prolazilo, Mita nije mogao verovati, nije ni pomišljao nikada da se Nada neće vratiti i zaista se nije vratila.
