Branko je večero polako, zamišljen i staložen. Kako su se deca primirila i kad je Zorka rasplela kosu i počela da se češlja, čitava soba kao da je utonula u neku tihu harmoničnu melodiju koja se kao nevidljivi hor anđela nadvijala nad svima njima. Kad je pogledo na sat koji se nalazio iznad Zorkine glave, video je da je sedam uveče. Nije imao potrebu da priča, samo je lagano, kašiku po kašiku, jeo vrelu čorbu. U Brankovoj kući je bilo važno da se svaki dan, a pogotovu u zimskom periodu, jede skuvano i sa kašikom. Onako prozebao i promrzao od puta i sa mnoštvom misli u glavi, osećao je da se opušta i da konačno može da se smiri. Deca su se pokunjila na perini kraj peći, izgleda malo od umora, a malo od očevog dolaska i ozbiljnosti, a i kao posledicu osećanja krivnje što se polomio blagdašnji čanak za supu, i svako od njih se osećao pomalo krivim, jer nisu sprečili Milorada kad je počeo da se džilita i da, kako je to Zorka volela da kaže, izvodi akrobacije. Bojali su se oca koji je samo jedamput, kad su letos u sigri, dok su on i Zorka kopali kukuruz, upalili vatru čelo kuće da kobajagi kuvu ručak, e onda je Branko otkrjo dudov prut i išibo i' sve redom po nogicama da zapamtidu. Od tada, a i pre toga kad su bili nemirni i kad Zorka nije mogla da izađe na kraj sa njima, dovoljno je bilo da kaže: Kazaću vas ocu! I stvarno, na navečernje srpske nove godine, činilo se da su svi pozaspali.
Kako je bilo u selo?, upita ga Zorka.
Pozdravili su. Jesi l' probala spavačicu što ti je mama kupila kod Omera Popovog u dućan?
Vidila sam spavačicu i obradovala sam se. Di se mama setila to da mi kupi?
Kaže bila neka rasprodaja, a njozi se učinilo da bi tebi lepo stojala?
Pa, probaj je, da i ja vidim kako ti stoji, u šali će Branko.
Posle, kaže Zorka i očima pokaže na decu, a bezglasno, samo mimikom usana reče: Jelena ne spava.
I stvarno od sve dece, Jelena je, od kad se rodila, bila posebna. Bila je prava muškara. Nije se bojala ni da ide kod ovaca, ni u štalu da uđe, a letos se posvađala sas Štetinim deranom, što je stariji dve godine od nje, i nos mu je polupala. Volela je, kad Branko ide da poji konje na bunar, da pre Marinka koji je bio stariji od nje, dođe do Bape i da pruži ruke da je ovaj metne na Lastu da jaši do bunara. Taj dan je oma, kad je Branko otišo, Spasoje uno u sobu punu korpu kukuruza i ric da nakruni kukuruza. Spasoje je rico, a deca su sas čokanjica krunila ono što je ostalo od kukuruza na klipu. Kad su završili i kad je Bojka počistila sobu, Spasoje je odno kukuruz u šavolj, a čokanjice su ostale u sobu, pa je onda Zorka dala devojkama neke stare krpe da seku i da šiju lutkama 'aljine i dala im je parče stare perine od kudelje, tako da su mogle da paru konac, a i igle im je dala. Devojčice su šile haljine i udešavale svoje lutke od čokanjica kao velike devojke, a Marinko je od čokanjica napravio konje koje je vezivo za nogu od stolice kao u štalu. A pored sebe je uzeo Milorada da uči kako da veziva konje i kako da ih tera u zamišljena kola. Milorad ga je malo slušao, a onda je odlazio kod sestara i sve im ispreturao. Posle je Marinko od čokanjica pravio bunar, koji je njegov mali brat, a crn kao ciganče, kako je govorila njegova baba Danica, redovno kvario i rušio. Marinko ga je opominjo i kako je teško izgovaro slovo r sestre, a pogotovu Bojka, su ga opominjale, a Jelana mu se smijala i prdačila se šnjimena. Zorki je najvažnije bilo da decu dobro narani da i' opere da budu čisti i onda da i' uputi da se zasigru, a kad se zasigru, onda i ona može nešto da uradi. Marinko i Bojka su joj bili najposlušniji od sve dece. Ljubica je bila malo zakrenuta i tvrdoglava, a Jelena je bila nestašna, ko i mali Milorad. Kovicinu narav je, već ko bebu, vidila Zorka da će biti tiha. Jelena je tela i da se odgovori i da ne posluša, a umela je leti da se izgubi i da ode kod Gedžini na salaš i da se nikom ne javi. Stalno je vodila rat sas petlom golišavcem i sas ćurkom. Volela je da i' sas tulajom draži i da i' izaziva, a jedamput je peto skočio i izgrebo je kadžama po celom licu.
Branko je završio sas čorbom i gibanjcima, a onda je pogledo Zorku i ona je znala da mu je to slabo i otišla je u komaru i donela mu još malo smrznute slanine i jednu glavicu luka da malo pripuši to čorbasto.
Kako je otvorila vrata od komare i kad se vratila sa slaninom, Jelena je ustala i došla kod oca.
I ja bi mogla, Bapa, malo slanine. Odmah za njom se podiže Marinko i on je ogladnijo.
Vi ste večerali, korila i' je Zorka, Bapa je ceo dan na tu ladnoću išo u selo, on mora malo jače da je, a vi niste ništa veliko radili.
Krunili smo kukuruz, javi se Ljubica.
Zorka, daj taj lebac i tu polu slanine. I Zorka donese.
Ja najviše volem kad nam Bapa pravi pijace, umiljato će Jelena.
Videvši da su se svi podigli sas kreveta i Bojka ustane, a na kraju se, trljajući oči, pojavi i Milorad.
Daj i meni Bapa pijace.
I Branko krene da seče malo leba malo slanine, malo crnog luka, a Zorka je uzela, spajala ih u zalogaje, a deca su tu, oko njih, kupila sa stola, jela i veselila se. Nije prošlo malo vremena kad se iz kolevke začu plač, javila se Kovica i ona je gladna, sisala bi.
Ljuljaj je malo, Marinko, kaže mu Zorka, i Marinko jednom rukom uze da ljulja kolevku, a drugom je motrio da, kad dođe njegov red, ne promaši svoj zalogaj pijaca. Slanina je bila masna, a lebac tvrd od nedelju dana, a lukac ljut. Deca su jela ko mašinari salatu i sve su pucala sas ustima, a Branko se oraspoložio i Zorka je počela da se smeška i kao da je anđeo pomirenja dobrote i ljubavi ušao u sobu i sve ih dovo kod astala da se radujedu jedni drugima.
