Već je bilo skoro osam sati kad su dečurlija ponovo polegala, očigledno zadovoljni ishodom večeri, jer umesto grdnje i batina koje su očekivali zbog razbijenog blagdašnjeg čanka, Bapa im je pravio pijace, a oni su to najviše voleli kad on seče lebac, slaninu i lukac, a nina ređa, a oni redom uzimadu ko golupčići i jedu i sladu i pucu sas ustima. Deca su znala da je bilo koji od nji nešto pogrešio da bi sigurno bilo drukčije, ali Bapa je, činilo im se, od sviju nji najviše volo Milorada.
Branko je zavijo još jednu da popuši i dok je sedio zastal, duboko zamišljen, prišla mu je Zorka i sela pored njega.
Pozaspali su svi ko jaganjci, reče mu tiho Zorka. Oćeš da ti spremim da opereš noge? Imam u lernu vruće vode.
Neka, da popušim, reče Branko.
A ko je taj čovek što je došo stobom?
Mučenik jedan i ajduk.
Ajduk!, uplaši se Zorka.
Iz nužde, sutra ću ti pripovedati.
Evo ti ovi novci, meti tamo sas onim drugim u prednju sobu, pa ću od nedelje ići u Bašaid kod Felbabovi da vidim za onu klindu, pa ako oćedu i ako se dogovorimo, da je kaparišem.
Zorka prihvati novac i uze kandilo da osvetli, a usput uze i novu spavačicu što joj je svekrova kupila i ponese je da obuče i da proba. Još pod ruku je Zorka osetila da je meka i topla ko duša i mirisala je na novo i na dućansko.
Zorka prihvati novac i uze kandilo da osvetli, a usput uze i novu spavačicu što joj je svekrova kupila i ponese je da obuče i da proba. Još pod ruku je Zorka osetila da je meka i topla ko duša i mirisala je na novo i na dućansko.
Branko je ostao u sobi pušeći. Okolo je bio mrak i samo se čulo disanje dece i videla se žeravica na njegovoj cigari kad je povlačio dim. Napolju je još uvek vejalo, a ni vetar se nije zustavljo, već je, kako je došlo veče, još jače kreno da duva i da briše sve pred sobom. Bio je zadovoljan kako je trgovo, a okružen dečurlijom, prosto je i zaboravio na Marka i na razgovor sas Dobrivojom, već se nekako u sebi radovao i pri samoj pomisli da ćedu sve to jednog dana biti ljudi. A kad i' pitu čiji su, oni ćedu kazati: Branka Pavlovog. Od sami misli na tako što bilo mu je drago oko srca. Utim se Zorka vratila sas novom spavačicom na cvetiće. Spavačica joj je bila do člankova, ali je imala dugmade da se gornji deo može zakopčavati i otkopčavati, a imala je i malu kragnu sa šlingerajom na kraju. Šara na njoj je bila bledo zelena sa roze cvetovima i veličine morčijeg jajeta. Kad je prišla bliže Branku sa žiškom u ruci i sa onako raspuštenom dugačkom kosom i sa nabujalim od dojenja grudima, Branku je došla nekako drukčija i činilo mu se da je mlogo lepa, al joj to nije kazo.
Lepo ti stoji spavačica, reče Branko.
Mekana je ko duša, samo opipaj materijal, i priđe bliže Branku. I on prvo opipa materijal, pa onda privuče Zorku sebi i poljubi je, a ona se nije otimala.
Oćeš da ti sipam vode da se umiješ, pa da opereš noge?
Samo da ugasim cigaru.
I Zorka ode, donese lavor, mete ga na hoklicu, izvadi vodu mlaku iz lerne i uspe je u lavor, a onda spremi peškir i domaći sapun. Branko je prao ruke prvo, a onda je Zorka uzela jedno lonče i polila mu u šake, krupne i ispucale sa puno žuljeva, da se umije. Kako je prolazio sapunjavim rukama preko lica, video je da mu je brada izrasla i da, kako se mije po licu, tako mu zapinju čekinje. Moram se sutra za dana obrijati, pomislio je.
Daj još malo vode da sperem ovaj sapun.
Evo, evo, tiho će Zorka.
Daj peškir, reče on, žmureći kad je završio, da se obrišem i Zorka mu pruži peškir da se obriše.
U taj mah se žiška, od tog kako mu je dodavala, ugasi. Bio je mrak i samo se čulo disanje i Branko sa peškirom uvati Zorku za ruku i privuče je sebi. Ona se u prvi mah nije snašla, ali kad ju je on privatio i obrisavši lice mokro od umivanja i kad ju je počo ljubiti, odjedared je i u njoj bilo neko veliko uzbuđenje, privila se uz njega i sve vodeći računa pipala je jednom rukom da ne srušidu lavor sas vodom. Napolju je bio mrak, osećala je kako se on sav zajapurio i kako ju je zdravo stisno nuz sebe, a onda polako, ko da plešu po pomrčini, korak po korak, vodio ju je na drugu stranu sobe, jednako ljubeći je i stiskavajući joj grudi tako da je mleko prokapalo iz nji na novu spavačicu. Zorka mu se sasvim predala, a volela ga je od prvog trenutka kad ga je vidila kad su došli da je prosidu, i uvek je osećala njegovu snagu, postojanost i sigurnost. Stojali su do kreveta u drugi kraj sobe i strasno milovali i ljubili. Osećala je kako reže njegova brada po njenom vratu, brkovi su je bockali di god ju je poljubio i to ju je posebno i dodatno uzbuđivalo i činilo se Zorki da je poletila, opet i uzdržavala se da glasno ne duva i kad je provuko ruke ispod spavačice i kad joj je prstima prišo priko leđa i kad osetila da joj i priko stomaka prilazi sas prstima i dlanovima ljubeći je, ona je vraćala kolko je stigla, Branko se sav zabičio, najedared se sav zajapurio. Nije skido ni košulju, u dugačkim gaćama sas tračkom dole oko nogu i sas svićnjakom i učkurom dobro vezanim da mu ne spadnu, samo je osećao da se napinje da raste, da nabreca i da se neka ogromna sila u njega slila i da tu silu mora da nekome koga voli da preda. Mirisala mu je sa tako razčešljanom kosom do pasa i sa tom novom spavačicom na cvetiće na jednu prelepu livadu po kojoj njegovo srce kao maljem da tuče i da dobuje, traži najlepši ogumak da se na njega smesti i da se smiri i odmori. Onako zaduvan od uzbuđenja, Branko se uzdržavo u disanju da se koje od dece ne probudi. Goreli su obadvoje, a kad mu je ona rukom raskopčala košulju i kad mu je prstima prošla preko maljavi grudi, znao je, činilo mu se, da je dobio krila i da je ta sila tako jaka u njemu i da srce tako zdravo lupa da će na mah iskočiti. A onda ju je okreno s leđa, a ona je položila ruke na dasku od kreveta i zadigo joj je spavačicu na cvetiće. Mirisala mu je i odozdole mu je mirisala i vukla ga da svu tu silu koju je imo u sebi preda njoj, Zorki, dok joj je rapušćena kosa padala na jedan kraj jorgana, dok napolje duva vetar i seče sve sa snežnim pahuljama, pred sobom da svu tu silu koja se već danima kupi u njemu, slije u nju i šnjome položi i svoje srce što tako silno tuče da se odmori. A Zorka je drkćala sve vodeći računa da se nečuje da će zajecati, a kolena su joj se tresla i prosto se otvorila kao lašče što čeka da primi ranu leti kad je sve puno sunca, topline i Božije milosti, otvorila se u plamenu ljubavi koju je terao da ga primi u sebe kao nešto svoje od Boga dato nešto za šta se molila i čemu se još kao dete radovala. Primila ga je onako moćnog, silnog, nabreklog i punog semena kao što majka zemlja prima u sebe na vekove vekov. I Branko se davo njozi svom snagom i verom kao svetinji da daje celog sebe. Noge su se i njemu uzdrkćale od naprezanja i činilo mu se kao da se probija u neku toplu meku šumu kojoj nikako, kao u snu, ne može da dosegne kraj i da nosi meh prepun meda koji treba kad stigne do cilja, ali to putovanje, to stalno nadiranje da je osvoji, da joj nađe dno, mu je bilo milo i uzbuđivalo ga je sve dok nije osetio da posustaje da mu se noge grozničavo tresu i ta vrela šuma prosto topi njegov meh i da med samo što ne počne da izlazi iz njega i još ga je uhvatila i neka mala vrtoglavica i on, videvši da ne može više da zaustavi topljenje i med prokulja u taj usijani i nabrekli beskraj. I Zorka je osetila kako joj se telo puni medom i kako je on topao i kako se razliva po njoj čineći joj jezu i milje pocelom telu i u glavi. Nije ni osetila da žmuri i da joj je krenulo mleko samo od sebe i slivalo joj se niz stomak i kvaseći spavačicu na cvetiće.
U taj mah se žiška, od tog kako mu je dodavala, ugasi. Bio je mrak i samo se čulo disanje i Branko sa peškirom uvati Zorku za ruku i privuče je sebi. Ona se u prvi mah nije snašla, ali kad ju je on privatio i obrisavši lice mokro od umivanja i kad ju je počo ljubiti, odjedared je i u njoj bilo neko veliko uzbuđenje, privila se uz njega i sve vodeći računa pipala je jednom rukom da ne srušidu lavor sas vodom. Napolju je bio mrak, osećala je kako se on sav zajapurio i kako ju je zdravo stisno nuz sebe, a onda polako, ko da plešu po pomrčini, korak po korak, vodio ju je na drugu stranu sobe, jednako ljubeći je i stiskavajući joj grudi tako da je mleko prokapalo iz nji na novu spavačicu. Zorka mu se sasvim predala, a volela ga je od prvog trenutka kad ga je vidila kad su došli da je prosidu, i uvek je osećala njegovu snagu, postojanost i sigurnost. Stojali su do kreveta u drugi kraj sobe i strasno milovali i ljubili. Osećala je kako reže njegova brada po njenom vratu, brkovi su je bockali di god ju je poljubio i to ju je posebno i dodatno uzbuđivalo i činilo se Zorki da je poletila, opet i uzdržavala se da glasno ne duva i kad je provuko ruke ispod spavačice i kad joj je prstima prišo priko leđa i kad osetila da joj i priko stomaka prilazi sas prstima i dlanovima ljubeći je, ona je vraćala kolko je stigla, Branko se sav zabičio, najedared se sav zajapurio. Nije skido ni košulju, u dugačkim gaćama sas tračkom dole oko nogu i sas svićnjakom i učkurom dobro vezanim da mu ne spadnu, samo je osećao da se napinje da raste, da nabreca i da se neka ogromna sila u njega slila i da tu silu mora da nekome koga voli da preda. Mirisala mu je sa tako razčešljanom kosom do pasa i sa tom novom spavačicom na cvetiće na jednu prelepu livadu po kojoj njegovo srce kao maljem da tuče i da dobuje, traži najlepši ogumak da se na njega smesti i da se smiri i odmori. Onako zaduvan od uzbuđenja, Branko se uzdržavo u disanju da se koje od dece ne probudi. Goreli su obadvoje, a kad mu je ona rukom raskopčala košulju i kad mu je prstima prošla preko maljavi grudi, znao je, činilo mu se, da je dobio krila i da je ta sila tako jaka u njemu i da srce tako zdravo lupa da će na mah iskočiti. A onda ju je okreno s leđa, a ona je položila ruke na dasku od kreveta i zadigo joj je spavačicu na cvetiće. Mirisala mu je i odozdole mu je mirisala i vukla ga da svu tu silu koju je imo u sebi preda njoj, Zorki, dok joj je rapušćena kosa padala na jedan kraj jorgana, dok napolje duva vetar i seče sve sa snežnim pahuljama, pred sobom da svu tu silu koja se već danima kupi u njemu, slije u nju i šnjome položi i svoje srce što tako silno tuče da se odmori. A Zorka je drkćala sve vodeći računa da se nečuje da će zajecati, a kolena su joj se tresla i prosto se otvorila kao lašče što čeka da primi ranu leti kad je sve puno sunca, topline i Božije milosti, otvorila se u plamenu ljubavi koju je terao da ga primi u sebe kao nešto svoje od Boga dato nešto za šta se molila i čemu se još kao dete radovala. Primila ga je onako moćnog, silnog, nabreklog i punog semena kao što majka zemlja prima u sebe na vekove vekov. I Branko se davo njozi svom snagom i verom kao svetinji da daje celog sebe. Noge su se i njemu uzdrkćale od naprezanja i činilo mu se kao da se probija u neku toplu meku šumu kojoj nikako, kao u snu, ne može da dosegne kraj i da nosi meh prepun meda koji treba kad stigne do cilja, ali to putovanje, to stalno nadiranje da je osvoji, da joj nađe dno, mu je bilo milo i uzbuđivalo ga je sve dok nije osetio da posustaje da mu se noge grozničavo tresu i ta vrela šuma prosto topi njegov meh i da med samo što ne počne da izlazi iz njega i još ga je uhvatila i neka mala vrtoglavica i on, videvši da ne može više da zaustavi topljenje i med prokulja u taj usijani i nabrekli beskraj. I Zorka je osetila kako joj se telo puni medom i kako je on topao i kako se razliva po njoj čineći joj jezu i milje pocelom telu i u glavi. Nije ni osetila da žmuri i da joj je krenulo mleko samo od sebe i slivalo joj se niz stomak i kvaseći spavačicu na cvetiće.
A onda, najedared se čuo glasan plač. Kovica se probudila i počela da plače. Zorka spusti spavačicu, a Branko krene da se upasiva. Znala je da će to desiti, uvek kad je ona sas mužom, dete što je na sisi počne da dreči. Znala je da će se to i večeras desiti samo je čekala kad.
Uzmi je, prošapta Branko.
Evo, oma, i ona priđe po mraku kolevci i uzme je u naručje i stavi joj usta na grudi koje su bile nabrekle, a Kovica je, počevši da sisa, najednom prestala da plače i halapljivo je cvrkala.
Branko ponovo sede za sto u mraku, zavije cigaru i dok je palio, u svetlosti plamena, video je Zorku sa deteom u naručju i činila mu se kao Bogorodica. Zadovoljno je uvlačio duge pramenove dima.
