Kad me je prijatelj i sabrat Nikola jednom dok smo se vraćali sa fakulteta pozvao da učinimo posetu tada već čuvenom novosadskom pesniku disidentu i levičaru Vujici Rešinom Tuciću, to me je obradovalo, a kad mi je rekao da je Vujica poreklom iz Melenaca, to mi je odmah probudilo želju da sa njim povežem moje rođačke linije pošto je moja porodica udala četiri devojke u Melencima.
Ušli smo oprezno, pomalo sramežljivo u biblioteku. Vujica je sedeo za velikim pisaćim stolom okružen knjigama, sa naočarima i njegovom čuvenom muštiklom i cigaretom u ustima. Moj drug Nikola se tada bavio teorijskim radom i spremao je jedan tekst, a pisao je i seminarski iz Teorije književnosti. Tema je bila Književna avangarda šezdesetih. Vujica je bio prava i prva adresa u Novom Sadu koja je mogla dati mom prijatelju odgovore na ta pitanja. I usput me je prijatelj predstavio Vujici. Rekao mu je da sam ja mladi prozni pisac i da sam iz Banata i da naravno imam ozbiljne planove kad je u pitanju književnost. Vujica ga je onako preko naočara pažljivo slušao, sve jednako držeći u ustima muštiklu sa cigaretom koja se dimila, a kad je Nikola završio, obratio mi se.
Čime ti se bave roditelji? Poljoprivredom, odgovorio sam kao đačić. Gde stanuješ? U ulici Dostojevskog, kod Socijalnog. Podstanar si i studiraš i pišeš? Da, odgovorio sam mu ponovo. Po garderobi vidim da si siromašan, a siromšni ljudi ne treba da se bave književnošću.
Vujičine reči su me malo povredile. Nisam očekivao da će biti tako arogantan i surov. I kroz čitav docniji razgovor je pričao sa Nikolom, a prema meni se ponašao kao da ne postojim. Docnije, kad sam ga upoznao malo bolje i kad smo počeli da se družimo, shvatio sam da mrzi svoje rodno selo, a ja sam ga tako silno setio na se ono od čega je pobegao i čega se kroz čitav život pomalo stideo.
