Prizivam usrdnom molitvom trenutak nade da spasenje je moguće pesmom, za tebe, mene, svet, dalek i nedorečen, što gnjizdi se u našoj krvi, u slikama koje pamtimo i nehoteći od prapočetka do dana današnjeg.
Danas, svetina u estam ritmu baštini mentalnu tupost, dobuje i nariče kroz vrelu noć tropare nemoći i bezizlaza, vapi odbranu zakržljalih emotivnih želja i veliča buduću pobedu gladnih čula kroz pakao bluda koji bi hteli ljubavlju zvati.
Stepeništem samotne nade spuštam se u dubine srca gorak i jedak kao pelin. Očaran glasovima dubokih virova u sebi, treperim pod naslutom da iza svega se nalazi bol koji se našim imenima kazuje.
Srećem ti pogled i usne suve i uplašene i shvatam strah ih tera od mene. Prvo si se plašila oca, sad bežiš i plašiš se sina, a ja sam uobrazio da moj duh iz tvojih očiju može pričešće primiti i dići se kao vuklanski gejzir što vaskrslim nadama u ljubav iznova slobodu daje.
A po trgovima osvedočeni govornici praznine paradiraju šuplje reči. Ti ćutiš, a ja tužim kao odbačeno sidro koje ne ljubi nikog i ništa osim uzbudljivog jutarnjeg hoda po ponoru gde smo nekada davno pohranili naše emocije.
Gledamo se ponekad iz daljine i neprijatno nam strah u srcu, nesviklom na trijumf, pobediti.
