Nikad nisam bio u Kikindi. U toj pustinji od grada nikada se nisam obreo pre ove duboke noći. Nigde nikoga nema, ulice i zgrade su pune mraka. Samo se huk sova čuje. Grad je pust. U bilo kom pravcu da krenem nailazim samo na uvreženu prazninu. Čak i kad zalutam ne stignem nigde. Kao da sam obavijen tom prazninom i kao da je večnost u njemu zavladala pre hiljadu godina. Pokušavam da se setim bar nekoga koga sam poznavao ali ni to mi ne polazi za rukom. Sa spomenika pojedinim značajnim ličnostima ili herojima izbrisana su ne samo imena nego i likovi. Samo se njihove obrazine preteći zarivaju u mrak. Listam dalje svoje sećanje. Naprežem pamćenje i duboke bore se iscrtavaju na čelu. Ali ni to mi ne pomaže. Zastajem. Sedam na ivičnjak i pokušavam da se posuvratim; da sve svoje moći zapažanja saberem i pokušam pronaći bilo kakvu čvrstu tačku od koje ću krenuti ka izbavljenju. I dok izgubljeno žmurim odnekud (da li iz mene ili grada pustinje?) dolazi jedva čujna čudna muzika. Tračak ozarujuće svetlosti podigne moju nadu i beznadežno telo i ponese (da li?) u nekom nepoznatom pravcu. I nisam prošao ni nekoliko svetlosnih godina kada desno u maloj ulici iza strogog ugla na skoro renesansnom trgiću primećujem negovu ogromnu okruglu frizuru koja uokviruje glavu sa izduženim nosom i sveže obrijanim licem kako na klavsenu svojim dugim prstima polunagnut svira svoju prvu rok operu Gregor Samsa. Ne uspevajući da prođem duboki šljunak poezije stigao sam samo da kažem Radak i svetlo je sasvim saseklo moj pogled.
220909
Iz knjige u pripremi Loža (Banatski kulturni centar, 2016)
