Radovan Vlahović: „Bapa“:
http://vlahovicradovan.blogspot.rs/2016/09/radovan-vlahovic-bapa.html
http://vlahovicradovan.blogspot.rs/2016/09/radovan-vlahovic-bapa.html
Roman „Bapa“ Radovana
Vlahovića (Novi Bečej, 1958) pisca koji je potvrdio svoj talenat romanom „Evo čoveka“,
proznom knjigom „Banatske pripòvētke“ i drugim,
vraća nas u vreme koje je bilo i prošlo; po svojoj ambijentalnosti, lociranosti
događaja (Banat, Dragutinovo (Novo Miloševo) salaš u vojvođanskoj ravnici), po specifičnom
(lokalnom) govoru likova, u slikovitoj, nadahnutoj priči o životu i pogledima na
svet čoveka toga podneblja, što u ostvarenju podrazumeva nadgradnju univerzalnih
značenja. Vreme je u kontinuitetu kosmičke Večnosti, potvrda stalne promene i prolaznosti
na Zemlji, sveta vidljivog, (materijalizovanog) dok je život kroz promenu, u stalnoj
obnovi i u suštini, uvek isti. Menjaju se samo spoljašnje okolnosti koje mogu u
kriznim vremenima da utiču na poremećaj ravnoteže čovekove ličnosti.
Čoveka za vreme koje je proživeo vezuju sećanja. Sećanja su i najuverljiviji
znak, najpouzdanije svedočenje da je nešto bilo i prošlo. To se odnosi na konkretne
događaje, ali, pre svega, na emotivni, duhovni život pojedinca. I sve što je čovek
stvorio u sveukupnoj umetnosti (i narodnoj i tzv. umetničkoj, od pećinskog crteža
do danas) zasnovano je na sećanju i čovekovoj težnji da sačuva od zaborava svoj
prolazni trenutak na Zemlji, da ostavi svedočanstvo življenja u svome vremenu i
tako produži (u sećanju) svoje trajanje.
Radovan Vlahović je u čoveku svoga zavičaja i njegovom životu tražio odgovor
na pitanje šta je smisao i vrednost života? Svojim
ostvarenjem sačuvao je sećanje, ali i posvedočio istinu da je u svim vremenima,
bez obzira na spoljašnje okolnosti, smisao života u radu i u životu samom; ne tražiti
ni više ni manje od onoga koliko od svoga rada imaš, a porodično ognjište i porodična
ljubav najveća su sreća i punoća duše, duše koja čuva i štiti čoveka od svakog greha.
Otac Branko (deca ga zovu Bapa) mati Zorka, i njihova deca žive na salašu
u blizini Dragutinova, u takvoj uzajamnoj harmoniji i ljubavi da se stiče utisak
da nikad nisu ni pomislili, a kamoli poželeli drugačiji život. Ljubav nadrasta sve,
i zato se prva slika romana (Jutro na salašu) doživljava idilično ‒ Zorka žari veliku zidanu peć koja zimi zahteva
posebnu pažnju.
Zorka i Branko su vredni i pošteni, sve što imaju zasluženo je njihovim
radom; trude se da svojim rukama urade svaki
posao, što je moguće bolje.
Zato je Zorka uvek u poslu: i dok
je kadila peć i povremeno zavirivala u labrnji prozor da vidi šta rade deca
– smišljala
je priču i posao kojim će ovog zimskog dana decu zabaviti, jer ni deca nisu smela
da sede besposlena. Devojkama je spremala igle i konac da uče da štrikaju i vezu,
ali i da šiju haljine lutkama koje su pravile
od čokanjica, a Bojana će bratu Marinku pokazati kako se vuna navija iz kurjuka
u klupče.
Vlahović životnim (živim) slikama, slika čoveka
svoga zavičajnog, banatskog mentaliteta, slika život koji poznaje, u sećanju na
vreme prošlo, koje se u poređenju sa našim vremenom (spolja) promenilo, ali sve
što je suština čovekova, njegove pozitivne, moralne i osećajne vrednosti – to Vlahović
u romanu afirmiše, jer to su i jedini (svevremeni) čovekovi vrednosni putokazi opstanka.
Uspele romaneskne slike sa realističkim detaljima i opisima u doživljaju čitaoca
imaju i emotivnu nadgradnju, a to je zanesenost pisca ljubavlju prema čoveku i životu,
i lepoti ravničarskih predela koja zrače i dišu.
Branko je pravedan, i za razliku od brata, kada
je reč o pogledu na svet i život, jedino je
Branko najviše držao do onog našeg starog, banatskog. I baš taj stari, banatski
pogled na život (na koji se pravednik nikad ne žali) otkriva čitaocu nezamenljive
vrednosti čovekovog života na Zemlji. Istovremeno, suočen sa životnom svakodnevicom
našeg veka i „kompjuterizovanim“ čovekom, sa žaljenjem shvata šta smo izgubili civilizacijskim
napretkom. Izgubili smo sopstvenu prirodu. Sve što je „olakšalo“
čoveku život, u stvari ga je udaljilo od njega samog, tako da je čovek gubitkom
duhovne snage izgubio ne samo osećanja i etička određenja, već je u opuštenosti,
izgubio i telesnu snagu, kao i sopstvena radna umeća; zamenio je sve mašinama i
postao stvar među stvarima.
Vlahović u romanu govori o čoveku koji je još uvek živeo u dosluhu sa prirodom
i samim sobom. Ukućani su bili u slozi i međusobnoj ljubavi, a njihov odnos prema
domaćim životinjama posebno je dirljiv.
Roman se završava srećnim događajem kojem se raduje cela porodica – oždrebila se Lasta! I to baš na srpsku Novu godinu.
Radosnu vest saopštava otac.
– Deco, Lasta se noćas oždrebila, imamo malog Zvezdana.
Oni su ga
gledali u neverici.
– Srećna
vam Nova godina! – uzviknu Branko, nasmeje se i počne da ih redom
grli i ljubi. Oni se najednom oraspoložiše i zagrajaše.
– Srećna Nova
godina, srećna Nova godina!
Kraj njih je stojala Zorka sa
rukama podbočenim u struku – i smeškala se zadovoljno.
Ova slika, slika radosti i porodične sreće otvara,
u poređenju, jednu tužnu gradsku sliku našeg vremena. Otuđeni čovek,
stanovnik grada, drži u stanu tzv. kućne ljubimce, pse koji su tako na svojevrstan
način zlostavljani. „Postvareni“, žive u potpuno neprirodnim, prisilnim i prinudnim
uslovima neslobode. U šetnju ih izvode vezane na lancu, obučene u haljine itd.
(tuku ih ako se otimaju!), a šta je posledica ove masovne pojave vidi se na trotoarima
gradskih ulica i ugaženim travnjacima! Ovi kućni ljubimci nisu voljeni, već su modni
trend otuđenog, praznog čoveka. Dakle, i
čovek se promenio, njegov život nije više u harmoniji.
U romanu Radovana Vlahovića nalazimo drugačijeg čoveka sa osobinama koje
ga oslikavaju pozitivistički, na putevima života i ljubavi, dakle sa osobinama pozitivističke
univerzalnosti, mada život nije nikad bez borbe; životnu radost može da poremeti
zlo koje dolazi uvek spolja kao okolnost spoljašnja, a to su ratovi koji se vode
neprekidno i koji pripadaju onoj tamnijoj strani ljudske sudbine.
Značaj ovog romana nije samo u čuvanju sećanja na život kojeg više nema,
već i na približavanju današnjem čitaocu moralno-osećajnog sveta čoveka, kakav jeste bio, a nije to i danas, jer se duša i
osećajnost duševna gube u materijalističkom svetu koji živi imitaciju života. Roman
Radovana Vlahovića kreće se od temelja i slike zavičajne (lokalne) do univerzalnih
asocijacija čitanja. Ambijentalna slika ima i nadgradnju realističko-romantičnog
veza sa unutrašnjim osećanjima i doživljajima likova.
Tako se gradi životna slika koja se može današnjem
čitaocu učinitu bajkovitom. Da li je takav život postajao? Roman „Bapa“ svedoči da jeste, i da će i budućem čitaocu
zvezdice – varnice iz peći koju Zorka žari grejati dušu i maštu.
Novi Sad, jun 2016.
