Miomir Milinković: MOĆ BANATSKE RAVNICE (Radovan Vlahović: „Bapa“, Banatski kulturni centar 2016)

Radovan Vlahović: „Bapa“:
http://vlahovicradovan.blogspot.rs/2016/09/radovan-vlahovic-bapa.html

„Bapa“ je autentičan model realističkog romana u kome Radovan Vlahović slavi iskonsku vezu čoveka i banatske ravnice koja mu obiljem  latentnih darova pruža izvore egzistencije i osnažuje volju da odoli svim nevoljama i iskušenjima težačkog života. Glavni junak romana, Branko, stamen je i čvrst, odlučan da opstane na zemlji svojih predaka, poput Baće Babijana iz Petrovićeve priče „Salašar“.

            Moć zemlje u Vlahovićevom romanu ne iskazuje se veličinom poseda, već odanošću čoveka prema ravnici na kojoj je rođen, na kojoj odrasta i svija ognjište, zasniva porodicu, odoleva izazovima svakodnevice i unutrašnjim porivima svoje nesavršene prirode. Opojni dah široke ravnice osnažuje ga da istraje u stalnoj borbi za opstanak, budi mu želju da u svakoj prilici iskaže privrženost rodnom tlu i moć da se uhvati u koštac sa izazovima neposrednog životnog okruženja u kojem se sukobljavaju interesi i gledišta pojedinaca iz različitih socijalnih i klasnih grupacija.

            Ostajući na terenu sela, Vlahović ne insistira toliko na socijalnim problemima njegovih stanovnika, koliko na reprezentativnim detaljima seoske idile. Otuda slike folklora i epske tradicije često nadahnjuju pisca i daju osnovni ton i boju strukturi i formi njegove proze, koja predstavlja autentičan dokument i hroniku, ali i umetničku sliku jednog vremena. Odnosom i ljubavlju prema selu on impresionira čitaoca koji pada u stanje lake empatije i neosetno uranja u mentalitet društva i fiktivni duh vremena o kojem razmišlja i govori.

            Tematski okvir romana situiran je između dva svetska rata, na prostorima pitome bantaske ravnice. Slojevitost značenja i poruka pisac iskazuje simbolikom kontrastnih slika koje dočaravaju ambijent vojvođanskog sela i kult porodice u kojoj dominira autoritet oca, uzdignut tako visoko da uvek vodi glavnu reč. On porodicu štiti i zastupa u kontaktu sa neposrednim okruženjem, obezbeđuje egzisteniciju i postaje njen zaštitni znak. Autoritet majke je samo na prvi pogled u drugom planu. Njena uloga nema ništa manji značaj – ona je čuvar unutrašnjeg mira u kojem briga o deci ima prvorazredni značaj. 

            Žena je u romanu važna bar koliko i zemlja. I ona rađa, neguje i hrani, pruža ljubav i osnažuje muškarca da istraje u borbi za opstanak, a kada voli nežna je i suptilna, sposobna da  svet učini  lepšim, a život srećnijim i boljim.

Lepota žene je kao izvorna snaga prirode, neuhvatljiva i nesputana; ona zrači energijom prividne jednostavnosti, nedovoljno definisane i teško dokučive. Ljubav je pisac ugradio u sve slojeve tematske i estetske strukture. Bilo da je erotska, porodična ili patriotska, ona greje srce i dušu glavnih junaka, sagoreva prepreke i gradi mostove između nepremostivih obala. Lepota je koheziono tkivo koje povezuje sve delove priče i pleni snagom univerzalne ljudske komunikacije, a ljubav iskonska snaga koja je u stanju da preokrene sudbine i ponašanje ljudi.

Ljudsku zlobu je pisac stavio na margine svoga romana. Ona se ukaže samo katkad u sebičnim interesima sitnih trgovaca i šićardžija, ali uvek ustukne pred logikom razumnih ljudskih nakana. Seoska idila biva samo povremeno poremećena na relaciji oprečnih viđenja života koja naročito eskaliraju u sukobu radikalnih socijalističkih ideja sa nepisanim pravilima patrijarhalnog reda. U diskursu ideoloških reminiscencija, autor ne ostaje dugo; njegov stvaralački senzibilitet se lakše i potpunije ispoljava u sferi trajnih, opšteljudskih istina. Svoj pogled na život radije gradi na sokratovskom odnosu prema pojavama i događajima iz neposrednog okruženja, sa radoznalošću opservatora koji nije opterećen potrebom da na svako pitanje nađe definitivan odgovor.

Moć prirode i neumoljivost njenih zakona oduvek su plašili čoveka koji  je bio nemoćan da se suprotstavi pogubnom dejstvu elementarnih sila. Vlahović je odan čarima banatske ravnice na kojoj je život uvek pozitivan i idiličan, redovno nepredvidiv i neizvestan, ali ne i surov i nepodnošljiv. Otuda je veza čoveka i prirode u njegovom romanu trajna i neraskidiva. Širina pitome ravnice profiliše, bar do izvesne mere, karakter i sudbinu ljudi u njegovom romanu. Glavni junak svoj radni dan započinje sa jutrom, a dnevne obaveze završava praćen nevremenom, koje ga opominje da je život neprestana borba sa lepim i vedrim početkom, ali varljivim i promenljivim tokom i neizvesnim ishodom. Pritom pisac nije pesimista. On samo nastoji da pronikne u suštinu ljudskog bitisanja u kojem sudbina individue nije određena vremenom njenog trajanja, već izborom i načinom življenja. Projekcija večnosti ostvarena je u dve kontrastne ravni: jedan naporan težački dan završava se u oluji, da bi već sledeći otpočeo rođenjem ždrebeta sa zvezdom na čelu.  

Banatska ravnica je široka, a raskoš njenih darova beskrajna i moćna. Dah plodne zemlje stvara u čoveku iskonsku potrebu njenog oplemenjivanja i urođeni nagon samoodržanja pred kojim nema teških pitanja i nerešivih zagonetki. O tome autor priča mirno, bez žurbe i grča, jezikom formirane stilske fizionomije, manirom naratora koji je na najbolji način ovladao magijom govora. Pritom on unosi dušu u oživljavanje seoskih pejzaža, kolorit i ornamentiku epske tradicije. Deskriptivni elementi fabularnog toka i obilje životne građe, vešto pretočeni u sižejni koncept priče, osnaženi efektima izvornog govora, dobijaju snagu inventivne estetske i stilske konkretizacije. Povremenim unošenjem arhaičnog žargona Vlahović je ostvario zanimljiv model racionalnog i funkcionalnog dijaloga. Lokalni govor junaka odražava, i to najčešće duhovito, njihov unutrašnji život, trenutno duševno rapoloženje i pogled na svet. Na taj način pisac vaja reljefne portrete pozitivnih junaka sa kojima se raduje ili pati, sa kojima saoseća i razume njihove postupke u svakodnevnom životu ili nepredvidivim okolnostima i događajima.

Sižejni tok romana razvijen je u horizontalnoj ravni mirne, razlivene ekspozicije, bez zapleta i ekstatične napregnutosti, sa niskim intenzitetom dramskih elemenata, na platformi statičnih motiva, dobro osnaženih efektima lokalnog žargona. Reč je o panoramskoj kompoziciji, nekonfliktnog prosedea, satkanog tehnikom široke epske forme, u mozaičkom nizu narativnih, deskriptivnih i dijaloških elemenata. Na kraju valja reći da je Vlahović našinom pripovedanja i bogatstvom značenjskih nivoa ostvario zanimljiv literarni model koji čitaocu pruža dublja saznanja o čoveku, omogućuje neponovljive trenutke zadovoljstva i duhovne relaksacije.

Užice, maj 2016.