Moj prvi susret
sa Vladimirom Milankovim desio se u devedesetim godinama kod mene u Novom
Miloševu kad je, zajedno sa Spasojem Grahovcem, navratio da upozna čoveka koji
je izdavač onda čuvenog Srpskog književnog magazina koji je svojom
provokativnom temom o precenjenim i potcenjenim piscima izazavao veliko
interesovanje među piscima i intelektualcima, a ujedno je označio, a da mi toga
nismo ni bili svesni, kraj socrealističkog poimanja književnosti.
Mene gosti uvek
obraduju, pogotovu kad su mudri i obrazovani i kad sa njima imam zajedničku
temu. A tema za razgovor sa, povremenim Baćinim upadicama, između mene i
Vladimira je bio Đura Jakšić, njegova porodica i naš zajednički zavičaj Banat,
njegova istorija, ljudi i osećanje da se o Banatu, o njegovom kulturološkom
značaju za sveukupni srpski nacion malo i piše i govori, da smo poslednjih
godina sa nesrećnim ratovima koji su se vodili na prostorima bivše Jugoslavije
još više potisnuti na marginu i da u vremenima budućim treba raditi na
afirmaciji vrednosti koje imamo i koje, kako smo zajednički ocenili, mi
Miloševčani i Crnjani baštinimo. Ja sam mu pokazao kuću i mome komšiluku gde je
Đurina dedovina, a zajednički smo ocenili kako je velika šteta što Karlovački
crkveni odbor onoga vremena nije prihvatio Đurinu ponudu da izradi ikonostas u
jednom od najvećih hramova u Banatu, već se za oslikavanje opredelio za Nikolu
Aleksića, koji je bio iz Velikog Bečkereka, jer su Đuru, kog su znali još kad je dolazio
detetom u goste kod dede u Karlovo, smatrali da nije dovoljno pouzdan za tako
veliku i važnu stvar kao što je oslikavanje ikonostasa u hramu svetog arhanđela
Gavrila. Rastali smo se kao prijatelji i rodbina, kako mi to već umemo kod nas
u Banatu kad nam neko na srce legne.
Kad mi je
direktorica Biblioteke u Srpskoj Crnji Anica Garić predložila da na
ovogodišnjim Liparskim
večerima govorim zajedno sa dr Micićem i dr Gvozdenovićem o Vladi
Milankovom, odlučio sam se da moje interesovanje fokusiram na duhovnu vertikalu
koja se iz mikro sveta usmerava ka makro svetu, o esenciji koju nam je kroz
svoje knjige Vladimir Milankov ostavio, kao nasleđe da iz mikro sveta sa njima,
kao nečim što liči na porodičnu i zavičajnu relikviju, kao nešto najmilije,
najneophodnije što treba da ponesemo kao ličnu prtljagu u makro svet, u
globalno selo za koje ćemo Vladino duhovno pregnuće, sabijeno u desetak knjiga,
uzeti kao naš štit, kojim ćemo se braniti pred uraganom svakovrsnih gluposti i
zala koje nam šalje globalni svet. Da njegove spoznaje o tradiciji i
vrednosti iskoristimo kao direk i duhovnu vertikalu kojom ćemo se i mi
usmeravati i kojim ćemo stremiti ka visinama vodeći računa o našim korenima, o
našim vrednostima koje su večne i o našim stremljenjima koja su uvek nacionalno
osvešćena, duhovno čista i u stalnoj težnji za lepotom, čistotom i dobrotom.
Vladimira
Milankova doživljavam kao pionira NOVE ZAVIČAJNOSTI, ovo je termin koji mi se
nameće kao suprstat svih njegovih pregnuća, ali i kao dobar temelj da se mi
mlađi, koji se u novom vremenu bavimo kulturnom istorijom našeg roda i našeg
zavičaja, dobro oslonimo na temelje koje je on udario za tu velelepnu zavičajnu
književnu i kulturološku priču, koja se već nekoliko vekova preliva, i kao
požar obasjava vaskoliki i svesrpski toponimski i duhovni prostor, čineći da se
on iznova iskaže kao vodilja intelektualnim elitama i narodu u vremenima kad
preti opasnost od sveopšteg globalnog ništenja i potiranja individualnosti i
samosvojnosti našeg i ostalih naroda.
Već mogu da
zamislim kako je kulturološki bilo složeno pokrenuti manifestaciju sa imenom
Đure Jakšića u jednoj državi gde je sve ono što je nosilo epitet srpski i
srpsko bilo tretirano kao stvar manje vredna, a i nevažna, a sve zarad lažnog
bratstva i jedinstva i licemernog jugoslovenstva. Vladimir Milankov je znao i
ko je, i odakle je, i gde stremi u svojim književnim, političkim, nacionalnim i
publicističkim uverenjima. Nije ih sva mogao iznositi javno, ali njegove knjige
i njegova dela govore o stamenosti, nepotkupljivosti i spremnosti da na jedan
mudar i stilizovan način kaže sve ono što je mislio, osećao i čemu je stremio,
a da se pri tome ne ogreši o vladajuću kliku koja je zarad masti i slasti
klicala u jedan glas: Svi smo mi Tito!
Pamtim vremena
od pre pola veka i znam vrednosni sistem vlastodržaca onog vremena. Znam koji
je bio vladajući model u književnosti i umetnosti, znam koliko je komunistima
bilo važno da sa realnih egzistencijalnih i životnih tema prebace umetnička,
publicistička i stvaralačka intresovanja sa realnog, nacionalnog i duhovnog na
apstraktno, udvoričko i socrealističko pregnuće.
Osnivanjem „Đurinih
dana” u Srpskoj Crnji, Vladimir Milankov je otvorio jedno novo poglavlje u
kulturološkom smislu jer je jednog velikog nacionalnog pesnika, pripovedača,
dramskog pisca i slikara stavio u žižu svog kako kulturološkog tako i esejističko
i književno-istorijskog stvaralaštva i time je otvorio put i upalio svetlo kod
nas u Banatu, Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji da se setimo ko smo i odakle smo.
Njegovo bavljenje porodicom Jakšić je studiozno, nadahnuto i precizno, ali je
ujedno i jedna vrsta otkrovenja za sve one koji su žele da nešto saznaju o onim
vremenima i prilikama koje su vladale u Austrougarskoj i u Srbiji. On je jednu
zavičajnu priču prelomio kroz svoju prizmu istorije Srbije, Balkana i srednje Evrope
i pokazao da su jedno bili ideali srpski u Đurinim vremenima, a da su u
vremenima Josipa Broza njegove sunarodnike zaokuljali sasvim drugi ideali.
Bavljenje
zavičajnom kulturnom istorijom i najznačajnijim protagonistima u noj, on je
zaokružio u svoj stvaralački univerzum i ostavio nama u nasledstvo da ga,
proučavajući ga, nadograđujemo.
Budući da sam i
sam često prolazio „toplog zeca” komunističkih ideologa i nadobudnih moćnika
zbog bavljenja literaturom i vrednostima koje su nam u jeziku i delima ostavili
preci, savršeno razumem sve muke koje je morao da ima mladi direktor lokalnog Doma
kulture da utemelji manifestaciju sa imenom Đure Jakšića, koji je fascinirao
svojom polivalentnom, buntovnom, militaskom prirodom i svojim od Boga datim
talenitima koje je iskazivao u svojim delima. Ali „Đurini dani” sada više nisu
samo manifestacija, već su oni sada i tradicija na kojoj bi nam mnogi, za ovih
56 godina postojanja, mogli pozavideti.
Ako napravim
paralelu sa Bijenalom ilustracije dečije knjige u Bratislavi, na koju su Slovaci
i njihova država veoma ponosni, koji traje pola veka i gde njihova država
koristi tu priču da pozove čitav svet kod sebe i koju pronosi po čitavom svetu,
ulažući znatna materijalna sredstva u promociji istih, a sve u slavu
ilustracije, mi sa „Đurinim danima” na temeljima čvrstim i stabilnim koje
nam je ostavio Vladimir Milankov, ako na pravi način zainteresujemo našu državu,
možemo da uradimo i više od onog što nam Slovaci danas nude. Počev od tog da se
u našem delu Banata rodila srpska građanska kultura, da je na jednom malenom
prostoru Banata cvetalo i rađalo se sve ono što je danas hvale vredno u srpskoj
kulturi (o tome nam govore spomenici četiri Banaćanina ispred Matice srpske),
vidimo da je Vladimir Milankov išao dobrim putem, da je on u svome vremenu
uradio koliko je mogao, a sve ono što nije stigao, ostavio nam je dobre repere
da se na njega možemo nadovezati i da možemo nastaviti.
Mi u Banatskom
kulturnom centru pripremamo u vremenima budućim Muzej banatskih pisaca u kome
će svakako knjige Vladimira Milanka imati svoje značajno mesto. Ali mi
najtoplije preporučujemo da se napravi jedan naučni skup o Vladimiru Milankovu
i da se objave i sabrana dela Vladimira Milankova kako bismo dali šansu svima
onima koji nisu dovoljno upućeni u značaj i vrednosti iz našeg zavičaja da mogu
da na jednom mestu imaju sve to.
Moje Karlovo i
Srpsku Crnju zauvek je vezala porodica Jakšić. Đurin otac je Dina je rođen 1806.
godine, a Teodor je rođen 1804 godine. Karlovo je u to vreme imalo nešto više
od hiljadu ljudi i sva su se deca međusobno znala. Nije isključena mogućnost
poznanstva Dionizija Jakšića i Teodora Pavlovića. Taj deo istorije izgleda ostaje
da mi Karlovčani dopričamo, jer Crnjani su sa Vladom Milankovim svoje kroz pola
veka rekli.
