A kad mu je jedna od dama prišla i kad ga je uzela za ruku
i odvela do mekane, tapacirane i duborezom urađene stolice, koju mu je konobar,
lјubazno se smeškajući, povukao da se namesti i da sedne, Branku se sve to učinilo
izveštačenim, a lјubaznost je doživlјavao kao neiskrenost, krevelјenje i keženje.
Nisam ja od tog stvora, mislio je u sebi, ali je ipak sedeo, dok se Marko
natpevavao sa svircima u bećarcima, onim masnim i brezobraznim. A onda je,
najednom, kao po zapovesti, sve stalo, i muzika, i Marko, i konobari, i dame koje
su bile oko njega. Činilo mu se da se čitav taj ringišpil zaustavio, i on sam se
zaustavio u jednoj misli, u jednoj želјi, da skoči, ustane i pobegne na svoj salaš,
među svoju decu, u svoje žito, u oranje, doboko, jesenje, kad je zemlјa hladna i
kad je dovolјno vlažna da se samo čuje kako konji koji vuku plug ropću, i vidi se
kako se sa dasaka od pluga zemlјa lјušti poput gibanice, svečane, praznične, koja
se lista i sleže list po list, brazda odorana
na brazdu. Želeo je sve ovo u čemu se našao da prenebregne, da ode, da nestane,
da skloni od sebe kao loše misli koje nadolaze li nadolaze. Ali neki đavo ga je
terao da ide dalјe, da se svemu tome suprotstavi, da i on pokaže da se ne boji ni
da potroši, a ni žena da se ne boji, makar kako da su doterane i namirisane.
