Branko je znao da se u velikoj familiji, gde
je puno dece, vremenom mora uspostaviti neki red i da uvek neko nekog od dece mora
da sluša. I sam je odrastao među starijom braćom i sestrom, i sam je znao da će oni napraviti neku
svoju hijerarhiju i da se tu ne treba puno mešati, već ih samo kontrolisati da ne
naprave neki skandal. Svaki će se izboriti za neko svoje mesto, govorio je
Zorki kad su ponekad iz daleka gledali kako se nuz peć igraju, razgovaraju
i čavrlјaju međusobno.
Danica je Bojanu već sa šest godina upisala u školu i tražila
je od Branka da je dovede sa salaša da bude sa njom i sa Marinkom kod kuće u selu.
Branko se malo protivio materi pravdajući se time da Bojana treba da pazi na braću
i na sestre i da pomaže Zorki, ali Danica je bila odlučna. Ona nije za paorkinju,
govorila je, ona će ići u školu i nju ćemo da damo da uči za šnajderku i da bude
majstorica i da jednog dana ima svoj salon
za dame. Zorki se dopadala ta Daničina želјa i tiho, a da Branko ne primeti,
joj je držala stranu, a kad joj je Branko jednom rekao, videvši da se ne suprotstavlјa
svekrvi:
– Jer si se ti udala za mene, il’ za moju mater kad
njozi držiš stranu? – Zorka mu je to objasnila sledećim rečima:
– Kad ti ideš protiv tvoje matere, onda će se ona na tebe
rasrditi i kako se na tebe rasrdi, tako će ti i oprostiti, al’ ako ja idem protiv
svekrove, to onda neće valјati. Mati uvredu sinu uvek oprosti, al’ snaji ne oprašta
nikad.
Na te Zorkine reči Branko nije odgovarao ništa, ali je u sebi
mislio: Dobro ju je ova moja matora iškolovala dok sam ja bio u vojsci i dok
je Zorka bila šnjomena u selo. A tu je bila još jedna misao koju je Branko čuo
od svog strica Slavka, koji je često umeo da kaže: Žene držu jedna drugoj stranu
kad im odgovara.
