Долазак. Нови Сад није био мој избор. То је била принуда,
јер нисам успео у Београду да упишем драматургију или филозофију.
Читао сам тада модерну драму: Бекета, Јонеска, Женеа, Брехта, Сартра... Често сам боравио у кикиндском позоришту, гледао представе, разговарао, помало сарађивао. Чинило ми се тада да је позориште моћни медиј модерне уметности. Ту склоност према позоришту сам касније у Новом Саду показивао повремено као писац позоришне критике а и основао сам седамдесетих година фестивал експерименталног позоришта Мало позорје – Оff thetar на Трибини младих.
У Нови Сад сам дошао са илузијама, али и са једном врстом реалистичке ироније. Нисам се надао да ћу срести Лазу Костића или Змаја, а још мање неког романтичарског естету или филозофа. Није то био град наклоњен високој култури, иако је у много чему био један од водећих културних центара у Југославији. Дочекала ме је знаменита песничка естрада од Антића до Зупца, нешто званичних и конфузних новинара, сенке свуда присутне провинцијске политике, представници локалне неоавангарде који су у том тренутку били доминантни у часописима, листовима и на трибинама. Имао сам своју интерпретацију авангарде, одбацивао сам њену асимилацију са политиком, посебно сам одбацивао њену дијалектичку искључивост уметности као уметности и њихов начин перцепције песништва. Кад у малом граду имате тако екстремне концепте, од популарне лирике која је у својој себељубивости фатална, преко неоавангарде, коју су заступали локални потомци комунистичких фаворита и која вас у име прогресизма одбацује у старо гвожђе, па до нарцизма у формама општег брбљивог мњења локалне политике, не преостаје вам ништа друго до да стрпљиво и скоро скривено градите своју уметничку позицију. При том не можете бити сигурни да ће ваш животни пројекат имати прилику да се оствари.
јер нисам успео у Београду да упишем драматургију или филозофију.
Читао сам тада модерну драму: Бекета, Јонеска, Женеа, Брехта, Сартра... Често сам боравио у кикиндском позоришту, гледао представе, разговарао, помало сарађивао. Чинило ми се тада да је позориште моћни медиј модерне уметности. Ту склоност према позоришту сам касније у Новом Саду показивао повремено као писац позоришне критике а и основао сам седамдесетих година фестивал експерименталног позоришта Мало позорје – Оff thetar на Трибини младих.
У Нови Сад сам дошао са илузијама, али и са једном врстом реалистичке ироније. Нисам се надао да ћу срести Лазу Костића или Змаја, а још мање неког романтичарског естету или филозофа. Није то био град наклоњен високој култури, иако је у много чему био један од водећих културних центара у Југославији. Дочекала ме је знаменита песничка естрада од Антића до Зупца, нешто званичних и конфузних новинара, сенке свуда присутне провинцијске политике, представници локалне неоавангарде који су у том тренутку били доминантни у часописима, листовима и на трибинама. Имао сам своју интерпретацију авангарде, одбацивао сам њену асимилацију са политиком, посебно сам одбацивао њену дијалектичку искључивост уметности као уметности и њихов начин перцепције песништва. Кад у малом граду имате тако екстремне концепте, од популарне лирике која је у својој себељубивости фатална, преко неоавангарде, коју су заступали локални потомци комунистичких фаворита и која вас у име прогресизма одбацује у старо гвожђе, па до нарцизма у формама општег брбљивог мњења локалне политике, не преостаје вам ништа друго до да стрпљиво и скоро скривено градите своју уметничку позицију. При том не можете бити сигурни да ће ваш животни пројекат имати прилику да се оствари.
Надрастање града. Био сам уредник на Трибини младих, потом у Пољима, па у издавачкој кући „Светови”. Ја нисам као начин живота изабрао боемију, која је била више гримаса него култура, а у Новом Саду је било и превише; ни политику, која је била тада посебно заинтересована да контролише уметност и дисциплинује уметнике; ни авангардистичко просветитељство које је револуционисало уметност да би је укинуло. Изабрао сам опрезност, мишљење као уметничку и друштвену еманципацију, сумњу према утопијама и њиховом племенитом насиљу, иза чега се крио регионални нарцизам и свођење читаве стварности на меру неколико партијских банално просветитељских идеолога.
На Трибини, у Пољима, „Световима”, створили смо замашну културу знања, разумевања новог мишљења и уметности, од структурализма, постструктурализма до постмодернизма. Нови Сад је био сцена где су објављиване многе нове књиге, од Дериде, Фукоа, Лиотара, Компањона, Ренеа Жирара, Пола Вена, Жака Ле Гофа и многих других, долазили су мислиоци и писци са разних простора Југославије, Француске, Русије... То се наставило са актуалним Међународним новосадским књижевним фестивалом који сам основао пре десет година у Друштву књижевника Војводине. Ту имамо елиту европског и српског песништва, а то се посебно обелодањује у часопису Златна греда.
Све то није пролазило без тензија, сукоба, сметњи, али је чињеница да Нови Сад, после дужег времена, сада има елиту филозофа, критичара, песника, од Драгана Прола, Алпара Лошонца, Дамира Смиљанића, Владимира Гвоздена до Зорана Ђерића и других.
Тренутке мог романтичарског самопросветљивања доживљавао сам у пријатељским разговорима са преминулим песником Миланом Дунђерским, али и у многим сусретима са песником Миодрагом Павловићем, филозофима Миланом Дамјановићем и Николом Милошевићем, песником Љубишом Јоцићем, филозофима Данком Грлићем и Иваном Фохтом, оријенталистом Душаном Пајином, германистом Срданом Богосављевићем...
На Трибини, у Пољима, „Световима”, створили смо замашну културу знања, разумевања новог мишљења и уметности, од структурализма, постструктурализма до постмодернизма. Нови Сад је био сцена где су објављиване многе нове књиге, од Дериде, Фукоа, Лиотара, Компањона, Ренеа Жирара, Пола Вена, Жака Ле Гофа и многих других, долазили су мислиоци и писци са разних простора Југославије, Француске, Русије... То се наставило са актуалним Међународним новосадским књижевним фестивалом који сам основао пре десет година у Друштву књижевника Војводине. Ту имамо елиту европског и српског песништва, а то се посебно обелодањује у часопису Златна греда.
Све то није пролазило без тензија, сукоба, сметњи, али је чињеница да Нови Сад, после дужег времена, сада има елиту филозофа, критичара, песника, од Драгана Прола, Алпара Лошонца, Дамира Смиљанића, Владимира Гвоздена до Зорана Ђерића и других.
Тренутке мог романтичарског самопросветљивања доживљавао сам у пријатељским разговорима са преминулим песником Миланом Дунђерским, али и у многим сусретима са песником Миодрагом Павловићем, филозофима Миланом Дамјановићем и Николом Милошевићем, песником Љубишом Јоцићем, филозофима Данком Грлићем и Иваном Фохтом, оријенталистом Душаном Пајином, германистом Срданом Богосављевићем...
Овај свет. Постоје само представе и конструкције светова које се мењају и супротстављају. Тајанствени биокосмички свет за нас је несазнатљив. Како би рекао Витгенштајн: ми не знамо ни то како би се могао осећати један пас.
Наш је друштвени свет, он нас највише погађа, свет људских скупина и заједница које нас прихватају или одбацују. У том свету владају силе различитих воља и природа. Оно што нам је најважније одузима нам се снагом која нас превазилази. Свет је немилосрдан, наше фасцинације су наивне и компензаторске у односу, чини ми се, на опште насиље које нас опкољава одасвуд. Моћ се намеће уместо истине, добра, среће... Људска моћ није ништа мање разорна од оне која се налази у законима природе. Ми се спасавамо саосећањем, емоцијама, митовима љубави пред немилосрдношћу која све прождире.
Наш је друштвени свет, он нас највише погађа, свет људских скупина и заједница које нас прихватају или одбацују. У том свету владају силе различитих воља и природа. Оно што нам је најважније одузима нам се снагом која нас превазилази. Свет је немилосрдан, наше фасцинације су наивне и компензаторске у односу, чини ми се, на опште насиље које нас опкољава одасвуд. Моћ се намеће уместо истине, добра, среће... Људска моћ није ништа мање разорна од оне која се налази у законима природе. Ми се спасавамо саосећањем, емоцијама, митовима љубави пред немилосрдношћу која све прождире.
Пред понором. Епоха великих спаситељских и еманципаторских истина је завршена. Човек се налази пред понором. Пред понором космичке катастрофе, у виду исцрпљености потенцијала земље, или због непредвидљивог и фаталног космичког инцидента, или (у бољем случају) антрополошке, хуманистичке апокалипсе. Али то не значи да су његови изгледи ништавни. Уместо великих истина у виду религиозних или секуларних утопија, имамо мале, локалне митове о спасењу. Тај општи образац има многа имена. Производња тих малих митова је бесконачна. То ствара могућности за спасења изгубљеног смисла, али и за опште опадање људских амбиција да се разуме свет.
Свет моћи је бескрупулозан, неухватљив, са сталним увећањем захтева да све потчини, да надзире и убиствено контролише људску популацију. С њим су светови потрошње, производње, забаве, калкулација са природом, временом, задовољством, провизорним мерењем успеха у општем бесмисленом такмичарству... а по рубовима су мишљење и уметност које с мером отпора настоје да разумеју ову представу без хоризонта.
Свет моћи је бескрупулозан, неухватљив, са сталним увећањем захтева да све потчини, да надзире и убиствено контролише људску популацију. С њим су светови потрошње, производње, забаве, калкулација са природом, временом, задовољством, провизорним мерењем успеха у општем бесмисленом такмичарству... а по рубовима су мишљење и уметност које с мером отпора настоје да разумеју ову представу без хоризонта.
Европске сенке. Европа је велика ризница културе, али и велики мајстор зла, како би рекао Паул Целан. Она уједињује, интегрише, истовремено дисциплинујући мале државе и учествујући у просветитељским и војним кампањама према другом и трећем свету. Умност Европе је умност тржишта, а тамо где тржиште не функционише нивелацију врши сила, европска и атлантска. Европа је бирократска.
Некад су интелектуалци промишљали Европу и подстицали њен критички дух. Сартр, Ками, Сиоран, Фуко, Хабермас, Хајнирих Бел... Данас их нема. Када је рушена стара хладноратовска Европа, било их је тма и тушта. Сада је посао вероватно завршен и они су сувишни.
Не бих могао да проценим да ли је Европа некад била боља, али надам се да ће произвести културу и уметност које ће бити памћене.
Између јединствене Европе и Европе нација, изабрао бих ову другу. Европа култура и језика а не једне културе и једног језика, куда овај континент највероватније стреми.
Некад су интелектуалци промишљали Европу и подстицали њен критички дух. Сартр, Ками, Сиоран, Фуко, Хабермас, Хајнирих Бел... Данас их нема. Када је рушена стара хладноратовска Европа, било их је тма и тушта. Сада је посао вероватно завршен и они су сувишни.
Не бих могао да проценим да ли је Европа некад била боља, али надам се да ће произвести културу и уметност које ће бити памћене.
Између јединствене Европе и Европе нација, изабрао бих ову другу. Европа култура и језика а не једне културе и једног језика, куда овај континент највероватније стреми.
У океану зла. Тешко је отети се утиску да смо у океану зла. Све оно што допире до нас је потресно и повезано са злом. Круг се не затвара прочишћењем. Нема оне идеалистичке античке екстазе која нас ослобађа и измирује са добрим силама живота.
Сутра ћемо отворити новине, осим ако нисмо одустали од свега, и сусрешћемо се са новом провалом зла, са његовом инвенцијом која се не смирује. На телевизији и на You Tube видимо одсечене главе новинара које показују фанатици, гледамо свакодневно слике масакра, катастрофа, анималних прождирања, напоредо са софистицираним порнографским представама псеудоморалних звезда, политичара и богаташа.
Сутра ћемо отворити новине, осим ако нисмо одустали од свега, и сусрешћемо се са новом провалом зла, са његовом инвенцијом која се не смирује. На телевизији и на You Tube видимо одсечене главе новинара које показују фанатици, гледамо свакодневно слике масакра, катастрофа, анималних прождирања, напоредо са софистицираним порнографским представама псеудоморалних звезда, политичара и богаташа.
Срозавање. Поводом пристанка његових пријатеља песника да се њихови стихови исписују на салветама, Мишел Деги је пре неких десетак година завапио да не треба допустити да се поезија понижава. Тржишне силе су умногоме допринеле да се књижевност понижава, да се тривијализује, да се спусти у поље производње и моде. Књижевност постаје поље примене најједноставнијих образаца, прихватајући тако да буде пука забава, текући догађај. Она симулира разговор, посебну врсту сазнања, прихвата начела употребе и потрошње и исцрпљује се у производњи тривијалног сјаја. То је доминантно.
У условима када нас на сваком кораку вреба тржишна економија, укида се разноликост. У последњој деценији, како би рекао Ален Кирби, свет се у интелектуалном смислу сузио, а не проширио. Тамо где је Лиотар видео сутон великих прича, сада наступа идеологија глобализоване тржишне економије као једини и свемоћни регулатор укупне друштвене активности – монополистички, свеобухватан, свеобјашњив, свеструктуришући...
У условима када нас на сваком кораку вреба тржишна економија, укида се разноликост. У последњој деценији, како би рекао Ален Кирби, свет се у интелектуалном смислу сузио, а не проширио. Тамо где је Лиотар видео сутон великих прича, сада наступа идеологија глобализоване тржишне економије као једини и свемоћни регулатор укупне друштвене активности – монополистички, свеобухватан, свеобјашњив, свеструктуришући...
Мостови, утицаји. То је магловито. Постоји више књига, аутора, гласова из других регија и жанрова, друштвених подстицаја. Књижевност није хемијски елемент који се може контролисати.
Ценио сам побуњенике, нонконформисте, маргиналце, али и средишне личности једне епохе. Фасцинирао ме је Пирон, јер је порицао све, чак и реалност; Диоген који је презирао друштвене конвенције; Катул, велики песник; Бодлер, побуњеник; Паунд, песник са великим заблудама; Црњански...
Волео сам зиму, поштовао сам је као аутора панонског пејзажа; одјеке гласова који су се одбијали од падина удолина; поштовао сам мајчиног оца који је веровао у живот, у стрпљивост и трпњу; пса којег су ми убили сеоски ловци – то ме је потресло заувек...
Ценио сам побуњенике, нонконформисте, маргиналце, али и средишне личности једне епохе. Фасцинирао ме је Пирон, јер је порицао све, чак и реалност; Диоген који је презирао друштвене конвенције; Катул, велики песник; Бодлер, побуњеник; Паунд, песник са великим заблудама; Црњански...
Волео сам зиму, поштовао сам је као аутора панонског пејзажа; одјеке гласова који су се одбијали од падина удолина; поштовао сам мајчиног оца који је веровао у живот, у стрпљивост и трпњу; пса којег су ми убили сеоски ловци – то ме је потресло заувек...
Откровења и понављања. Путовања су често полемична. Спорите се са оним што је установљено као клише, покушавате да откријете другачију дубљу стварност. Поричете предрасуде, страхове од другог, знање и лепоту који не постоје.
Али путовања нису више откровења, све је већ виђено и нећете се наћи у позицији наших знаменитих путописаца Дучића или Велимировића откривајући другачију стварност. Свет се понавља и ви се не можете одупрети утиску да су слике које гледате већ виђене и да је стварност свуда скоро иста.
Али путовања нису више откровења, све је већ виђено и нећете се наћи у позицији наших знаменитих путописаца Дучића или Велимировића откривајући другачију стварност. Свет се понавља и ви се не можете одупрети утиску да су слике које гледате већ виђене и да је стварност свуда скоро иста.
Снага за писање. Ми смо преморени, окупирани, запоседнути. У таквом стању није могуће писати. Писање тражи отвореност, слободу, унутрашње расположење да прихватите свет, да га осетите и примите са свим његовим контроверзама. И спољни свет и свет који стварате. Бити спреман да осетиш трептај листа, да саосећаш и да будеш непомичан да би уронио у догађај. Да би то било могуће, морате бити снажни да се ослободите од агонија свакодневног живота.
***
Пут, знакови
Јован Зивлак (Наково, 1947), песник, есејиста и критичар. У Новом Саду дипломирао на Филозофском факултету, Одсек за српски језик и књижевност. Био главни уредник часописа Поља. Водио издавачку кућу „Светови”, сада води „Адресу”. Покретач и уредник часописа Златна греда (од 2001). Оснивач и директор Међународног новосадског књижевног фестивала (од 2005). Председник Друштва књижевника Војводине од 2002. до 2010. Објавио четрнаест збирки поезије на српском (од 1969), и четири књиге есеја (од 1996). Заступљен у многим српским и светским антологијама. Књиге су му преведене на француски, мађарски, македонски, италијански, словачки, румунски, бугарски, немачки, пољски и шпански. Добитник је шеснаест угледних српских и међународних награда.
Јован Зивлак (Наково, 1947), песник, есејиста и критичар. У Новом Саду дипломирао на Филозофском факултету, Одсек за српски језик и књижевност. Био главни уредник часописа Поља. Водио издавачку кућу „Светови”, сада води „Адресу”. Покретач и уредник часописа Златна греда (од 2001). Оснивач и директор Међународног новосадског књижевног фестивала (од 2005). Председник Друштва књижевника Војводине од 2002. до 2010. Објавио четрнаест збирки поезије на српском (од 1969), и четири књиге есеја (од 1996). Заступљен у многим српским и светским антологијама. Књиге су му преведене на француски, мађарски, македонски, италијански, словачки, румунски, бугарски, немачки, пољски и шпански. Добитник је шеснаест угледних српских и међународних награда.
***
