Junaci mojih romana "Bapa" i "1934." su potomci onih istih militara i graničara koji su branili za ćesariju Evropu od Turaka. Za raliku od junaka Miloša Crnjaskog koji odlaze u Rusiju da bi osnovali "novu Seviju", preci mojih junaka prihvataju ponudu Marije Terezije da ostanu graničari i da se presele u Banat, a da za uzvrat dobiju privilegiju da za svoje usluge carevini formiraju svoju lokalnu samoupravu koja se zavala Velikokinski privilegovani dištrik. Za razliku od junaka Crnjaskog koji su se utopili u veliki ruski narod i nestali sa istorijske scene. moji junaci su diplomatski vešto uspeli da formiraju svoju lokalnu samoupravu i čitavih petnaest godina pre francuske buržoske revolucje budu u prilici da izađu iz feudalnog društvenog poretka, a to je značilo da su bili svoji na svome, tako da su tu gradili kuće, škole, crkve i duboko se koreninili u plodnu banatsku zemlju i na njoj su ostali do dana današnjeg.
Romani "Bapa" i "1934." se bave zavičajnom pričom porodice Popov na onaj isti način na koji se Markes bavi svojim zavičajem u romanu Sto godina samoće u Makondu ili na način kako se Ivo Andrić bavi zavičajem u romanu Na drini Ćuprija.
Savremena kritika to teško može da razume, tim pre što ne poznaje u dovoljnoj meri finese istorijskog konteksta iz kog idu moji junaci, a tako im je malo poznato i specifično banatsko jezičko narečje kojim govore moji junaci....
Ovi romani su početak jedne banatske epopeje i moj umetnički pogled na dvadeseti vek u Banatu.
Oni su takođe i potraga za mojim unutrašnjim ahetipovima i identitetom gde se ruši nametnuta karikatura koju su ideolozi komunizma nametnuli kako bi srozali ugled i samodovoljnost banatskog samodorživog, na svom salašu i svojoj zemlji, seljaka i naterali ga da izgubi svoju ekonomsku slobodu i pristane da postane najamni radnik u zadruzi i tako prihvati namtnutu mu idelogiju socijalizma i komunizma.............
