O alkoholu
Za alkohol kažu da je poslednji oblik nežnosti koji očajan čovek usmerava prema sebi.Naravno da je u pitanju jedna nihilistička konstatacija mog prijatelja koji kroz čitav život vodi rat u sebi između želje da postane svetac i želje da bude raspusni i bludni junak iz romana markiza de sada.O alkoholu se kroz istoriju literature pisalo mnogo i naširoko i nadugačko. O njemu se u životu govori mnogo a postoje čitave nauke koje u njemu govore u superlativima.Meni se ni jedan hvalospev o piću, pa čak i o vinu baš mnogo ne lepi ni za dušu ni zua srce.Ne prija mi ni u očaju ni u radosti.Ali ljudi ga konzumiraju u poslednje vreme u sve večiim količinama.Pije se u svim situacijama. Kad se ima razloga za veselje, kad se ima razloga za tugu. Pije se iz radosti i ludosti, kad se sme, kad lekari brane, a najčeće se pije kad brane porodica i supružnici.Mi na različita pića u različitim situacijama različito reagujemo. Kad smo raspoloženi čini nam se da možemo bure popiti. A kad smo u turobnom raspoloženju opijemo i nacvrcamo se od nekoliko čašica. Sa alkoholom u društvo smo skloniji samozaboravu. Sa alkoholom dok nas lagano greje i oneobičije čini nam se da dobijamo snagu i bistrinu, lepotu i pošeljnu prvlačnost koja je nesvakidašnja. Sa alkoholom je i patnja lepa. Naše nezadovoljstvo dobija prizvuk neke svete tuge koju obavijamo oreolom samoproklamovane retoričke patetike i čini nam se da taj oseća ima neki vanvremeni ton i da ga produžimo, nastavljamo sa još jednom čašom, pa sa još jednom dok ne padnemo pod sto. Piće ponekad shvatamo kao saveznika i prijatelja i teškim situacijama. Ono nam malo pojača emocije i dobijemo preko potrebnu kuraž kako bismo doneli neke odluke za koje smo skepticirali pre konzumacije alkohola.O piću i nebih razmišljao ovog jutra da se meni dragom stvorenju nije desla nezgoda, da iz želje da produži raspoloženje i dokaže se u društvu nije popio koju više i nakon svega i hitna je imala posla.Sve se dobro završilo, ali kad on pije; najebasmo ga svi , kako kaže jedan lokalni šeret.
