Vojvodina je životni i duhovni prostor, što širom otvara oči onima koji je vole, i čini od njih divove koji čvrsto stoje nogama na zemlji, a obrazima miluju oblake. Ona je energetski magnet koji privlači, vezuje za sebe i koreni i one koji je ne osećaju u dovoljnoj meri kao svoj zavičaj. Skrojena od mnoštva nijansi, u sudaru i mešanju nemanjićke i marijaterezijanske tradicije, Vojvodina je otvorena za sve nove ideje i zakopčana do grla ponekad za one što žele da je poseduju. U svojoj trpeljivoj i dobroćudnoj pitomosti, ona rađa sinove i kćeri, podiže ih da žive i ostvaruju se kao svoji na svome. Ona se znalcima kazuje kao tajnovito i mnogoliko, nebesko i zemljano, polivalentno seljačko, građansko i kulturološko prostranstvo u kome je moj nacion, zajedno sa drugim narodima, našao egzistncijalno i hrišćansko sabranje. Vojvodina je gospodnji vrt u kome su mesto našli, u poslednja dva milenija, mnogi kolonisti, voljni i iz nužde, iz preko dvadeset naroda. U Vojvodinu su kroz istoriju svi odnekud došli, donevši sa sobom svoje jezike, pesme, običaje i tradiciju, i kroz zajednički život i muku sva ta raznoglasja stvorila su kontapunkt koji blista, omamljuje i čijem evropskom šarmu je teško, veoma teško odoleti. Vojvodina je jedan svet satkan od mnoštva svetova, ona ume da nosi svoju umnost, lepotu i sjaj, ona ume da podnosi suze, znoj, siromaštvo i težak rad. Vojvodinu volim jer je ona moj zavičaj, koji ume ponekad da ćuti i gleda svoja posla, a bome ume i da podigne svoj glas.
