Postava ljubavnog kaputa
Sašila
ga je, taj lјubavni kaput, davne zime
kada
su snegovi pretili da zalede
goluždravu
studentkinju neveštu lјubavi...
Vetrovi
su bili radoznali da je razgolite,
pa
ga je nosila zakopčanog do grla,
u njega
se zamotala, u tu postavu od snova
koju
je sa kaputom nosila...
Bila
je spremna da ga nekad otkopča,
samo
ne tada, još je zima, i još je mlada.
Koliko
se smrzavala tog januara
čekajući
svoje autobuse, tramvaje...
Košava
je štipala muški žestoko,
pitala
što se nikom ne daje i koga čeka.
„Mog
čoveka”, oko joj je namigivalo,
onog
posebnog, koji se ničeg ne boji,
ni
toga da je na silu skine,
da
je razgoliti muževno nežno,
pocepa
onaj grudnjak beli... ako poželi.
Tog
marta duvalo, sneg napadao,
još
uvek ne može da se raskopča,
a proleće
kasni da je ogreje...
Smeje
se žižak u njenom telu
hladnim
bedrima, rukama, usnama...
Dosta
si bila sama, postaćeš usedelica
pored
tog prelepog lica i stasa!
Koji
to dasa da te osvoji
kada
se bojiš i sopstvenog koraka?
I baš
tog marta, ko nikada, košava duvala,
a
ona, ko nikad do tada, šašava ‒
raskopčala
svu dugmad, ne samo na kaputu.
Na
putu do sreće sve je zapisano...
Desilo
se ono, prestala je biti devojčica.
Nije
mu odmah dozvolila, prvo se zakopčala.
Dala
bi mu ona celu sebe, al’ ne ide tako,
mora
da oseti snagu pameti, čvrstinu duha...
da
ima sluha za snove, i sve što je vredno.
A
onda su se prepoznali ‒ postali jedno.
Tajna
je u tome da se znala otvarati
ko
pupolјak strplјivo, čekajući vreme,
mirisala
po lјubavi, ne po parfemu.
Opet
će zima, već opevane košave,
kaput
će navući jer se može prehladiti,
il’
u postavu njegovog uvući, sakriti lice...
Sada
su jedno, spojena tela i duše,
pa
mogu lakše kroz život, kroz lapavice.
Više o knjizi:
