Na liparu
„Moje
tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana bilјka,
Il’ ko tužan miris uvelog bosilјka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.”
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana bilјka,
Il’ ko tužan miris uvelog bosilјka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.”
Đura Jakšić
U ruci
olovka, ispod papir beli,
iz zaumlјa žeđ dušu da nahrani.
U uzlet’o k nebu plavet sneveseli,
„moje tice male, jadni sirotani!”
iz zaumlјa žeđ dušu da nahrani.
U uzlet’o k nebu plavet sneveseli,
„moje tice male, jadni sirotani!”
U letu
su vazda hridima se peli
dok potok grgori u svojoj nirvani
i dok mesec zvezdom pomrčinu deli
„prošli su me davno moji lepi dani.”
dok potok grgori u svojoj nirvani
i dok mesec zvezdom pomrčinu deli
„prošli su me davno moji lepi dani.”
Evo
veće jesen kosu osrebrila.
Sve lepote moje proguto je vaj.
Stazu, stope, trave je prekrila,
„uvelo je cveće, odbego me maj.”
Sve lepote moje proguto je vaj.
Stazu, stope, trave je prekrila,
„uvelo je cveće, odbego me maj.”
Rastureno
gnezdo, u promaji kuća.
U drhtavoj ruci zarđala dilјka,
na zgarištu tamo zapretana luča
„a na duši osta, ko skrhana bilјka.”
U drhtavoj ruci zarđala dilјka,
na zgarištu tamo zapretana luča
„a na duši osta, ko skrhana bilјka.”
Jedna
želјa pusta što je lјubav rađa
snopovima bolјa punoga navilјka,
il’ oblakom tmurnim kada mesec mlađa,
„il' ko tužan miris uvelog bosilјka.”
snopovima bolјa punoga navilјka,
il’ oblakom tmurnim kada mesec mlađa,
„il' ko tužan miris uvelog bosilјka.”
Tišina
me mami iz svetlosti ove.
Zalazećem suncu ponestaje sjaj
u odeždi crnoj prekrila mi snove
„jedna teška rana, težak uzdisaj.”
Zalazećem suncu ponestaje sjaj
u odeždi crnoj prekrila mi snove
„jedna teška rana, težak uzdisaj.”
Više o knjizi:
