LjU-BAV
Dok
je sunce u rano predvečerje umorno, svuda oko sebe rasipalo svoje zrake, pod šumom
Lakokrilih, tik iznad vode, sretoše se dva Cveta. „Kako si lepa!“ Dočekao ju je
prijatnim osmehom, dok je još uvek sanjiva od dugog sna trlјala svoje oči. Neobična
toplina joj se razlegla po telu od tih nepoznatih reči. Uzvrati nesigurno šapatom:
„I ti...si... divan!” Dugo nakon toga joj je dozvolio da zagleda zlatom posute zenice
koje su je bez prestanka očarano posmatrale.
„Hm, ja nemam ime... A ti?” prekinuo je njihov nemi razgovor. Šum krila se
za trenutak pojačao dok je ona prebirala po mislima. „Mislim da ga nemam ni ja”
oborila je pogled razočarano. Pod nogama im je plјuskala duboka rečna voda. „A zar je važno to?” „Šta?”
„Pa to, da imaš ime?” Mislim da nije” neočekivano zatim nežno nasloni svoju glavu
na njenu. Možda bi uzmakla, pobegla, u nekoj drugoj situaciji, ali u ovoj ‒ nije.
Pristala je na to što joj se upravo dešavalo. Osetila je toplu blizinu kao nešto
najnormalnije na svetu. Zatvorila je oči, ali su joj se i pored toga uporno kroz
kapke probijali topli odsjaji crvenih zraka sunca na zalasku. Pomislila je da bi
mogla ovako večno stajati ‒ jer je on nežno naslonjen na njeno telo.
„Hajde
sa mnom!” veselo odjednom povika. Bez reči, pođe za njim. Ubeđujući sebe (vrlo opravdano)
da će sasvim sigurno nestati, ako će se i on kakvim čudom udalјiti od nje. Nestašni povetarac joj je milovao
uzavrelo lice, a lake prozirne kaplјice vode kvasile ledene noge, dok je nepozvana bura u njoj rasla. Pogled
joj je dolutao do lelujavih, šuštavih, smaragdnih listova u krošnjama drveća, dok se njen i njegov
narod veselo igrao po površini vode. Svuda se orila pesma i lica pevača su blistala
od sreće. Osećala je sreću kao nežni dodir lahora.
„Pogledaj!
Eno pravog mesta za nas dvoje!” Pogledala je u naznačenom pravcu i pred sobom ugledala sjajnu površinu lista lokvanja nad kojim
se rascvetala snežnobela carska kruna. Opet ju je prisno zagrlio. Zadovolјno je
zastenjala i prihvatila taj dodir. Upitala
se kakvo ime nosi neizmerna čulnost koje se
tako slobodno širila među njima ‒
a u isto vreme, zar taj osećaj mora imati ime?
Nad
blistavom belom krunom proleti vrtlog Lakokrilih nošen neobičnom melodijom pesme na usnama. Razaznala je reči koja su poput
meda kaplјala nad njihovim glavama „LjU-BAV! LjU-BAV! LjU-BAV!” „Šta to znači?”
upitala je. „Ne znam.” Usledio je jednostavan odgovor. Ponovo ju je gledao istim
dubokim tamno-zelenim zenicama. „Možda Lakokrili uzvikuju naša imena! Da! Zašto
da ne!” Palo mu je na pamet. „LjU ‒ je tvoje ime. A BAV ‒ moje”. Objasnio joj je.
Nije bilo razloga da se sa tim i ona ne složi. On je nju znao. On je nju prepoznao.
Ime joj se dopadalo, baš takvo kakvo je on
hteo, a naročito kada se izgovaralo zajedno sa njegovim. „LjU-BAV! LjU-BAV!” dopiralo
je glasno klicanje do njih.
Noć
je polako pritiskala svojom tminom površinu reke, po modrom nebu iskrile su majušne
srebrne zvezde. Odsjaj je umesto sunca bleskao po vodi. „LjU...” začula je tiho
tik kraj sebe „ja moram da idem” slabim slomlјenim glasom ju je neočekivano obavestio.
„Gde?” uzviknula je pod ujedom neverice. „Zašto?” Pitanja su zatim usledila usporena,
omamlјena pod snagom šoka. „Moram da idem... ali srešćemo se opet... veruj mi...”
Tešio ju je a nije bio siguran. Nije mogla da prihvati njegov poslednji zagrlјaj.
Zašto joj je dao sebe celog ‒ da bi je sada ostavio? Zašto joj je sve ono pre govorio?
Lažnu nadu zidao? Šaputao najslađe nežnosti namenjene samo njenom srcu? Pronašao
samo za nju dragoceno ime? Čemu? Zašto?
Okrenula
je glavu dok se on ćutke otisnuo dalјe niz reku sa zajedničkog lista. Nije gledala
kuda će… sam ispod zvezda. Tuga joj je u
sekundi okovala ranjeno srce. Pitanje „zašto” je sasvim očekivanoizgubilo vrednost.
Izgubilo najprostiji značaj. Odgovor nije dobila od koga je htela. Zašto da ga zove?
Nјegovo ime je samo uz njeno imalo smisao. Suze su joj prvi i poslednji put klizile
niz lice pravo u duboku hladnu vodu. Snagu joj je smenila nemoć. Gubila se među
suzama, tugom i snom. Umorna, legla je na leđa. Vid joj se mutio. Pun mesec je prosuo
svoju šolјu toplog mleka po nebu. Prošaputala mu je, nadajući se da će je čuti:
„Znaš… nema LjU-BAVi...nema više LjU-BAVi...”
Ljubav
se rađa i živi a od nje se to ne očekuje.
Šalјe
nam poruke.
Utiče
na nas.
Kliče
na sav glas.
Ako
je ne želiš
Biće
nedostižna
Bedna
i siromašna
A tako
je suštinski sveprisutna
Nije
nestvarna i nebitna
Dozvolјeno
joj je da traje i samo jedan dan
Ako
će tada uspešno ispuniti najlepši san...
Cvetovi
sa Tise.
Suzo…
Podivljaj
i pobesni,
suzo!
Bedo
moja!
Izdajico,
vlažna i otrovna!
I da
sam ti sve dala
i pružila,
bežala
bi isto,
kao
da sam ti sve otela!
O,
divljaj i besni,
suzo
moja
neverna!
Ma
koliko te krila i stiskala,
opet
ćeš ići niz obraze
i reći
da
boli, koliko te gaze!
A nisu!
Nije
istina!
Samo
si ti, o, jedina,
pošla
na put tvrdoglava.
I hitaš!
Prokleta
bila!
Da
vapajem vrisneš od boli,
od
muke koja te steže.
Kažeš:
„Teško
je onima što ostaju,
a lako
onima što beže”!
Pa,
gde se sada kriju?
Te
reči, smele, ohole.
Sada
kad cviliš da bole
sve
druge reči i dela?
Gde
se sad u tom besu,
junačka
petlja skrila?
Kao
da nikada
hrabra
i
čvrsta
nisi
bila?
O,
besni i divljaj,
suzo
i
nemoj
se više kriti!
Dosta
si hrabra bila,
da
sad takva ne smeš biti
od
muke
besna
i divlja!
Više o knjizi:
