Naš vapaj za dopadanjem i da nam to neko javno pred drugima kaže je ogroman. A i tako je ljudski želeti da se nekome dopadneš. Da te neko primeti, da ti to kaže lajkom, što u prenesenom značenju glasi, bravo, to je odlično što radiš... Stavljanjem svojih postova na Fejs mi ih izlažemo kritičkom sudu drugih i očekujemo da svi budu blagonakloni prema onome što smo mi postavili i da nam lajkuju, to jest da nam odobre kvalitet onog što smo postavili. Lajk je infuzija za našu sujetu kojom se sa Fejsa hranimo i time jačamo umišljaje o našoj veličini i vrednosti onog što postujemo. Vapaj za lajkom je postala svakodnevica ljudi koji su Fejs shvatili kao drugu i lepšu stvarnost svoga življenja. Lajkovi mnogima, kad ih ima i kad ih nema, utiču na raspoloženje. Lajkovanje i vapaj za njima je odraz naše površnosti koja ne trpi cenzuru niti autocenzuru. Kada nam neko lajkuje post na Fejsu, mi se za njega hvatamo kao za slamku kojom spasavamo vlastito dostojanstvo da u ovome svetu bar nešto i nekome vredimo.
Svakodnevica i stvarni svet u kojem živimo nas bacaju na kolena i čine nas u ogromnoj ponudi mogućnosti kupovina materijalnih zadovoljstava često samo posmatračima, kao u onom vicu kad Cigan kaže svom sinu: Sine, ako budeš dobar, vodiću te u poslastičarnicu da gledaš kako druga deca jedu sladoled.
