- Ja sve pamatim - kaže mi pokojni Neda Bajin kad smo se sreli nekoliko godina pre no što će umreti. - Pamtim i rat i posle rata i falim bogu da smo mi bili selo u koje nisu doselili posle rata kolonisti. To malo Švaba što je kod nas u selo živilo, kad se raselilo, njine kuće i salaševe su naši komunisti preuzeli. Jedno su rušili pa gradili drugo, a u kuće su pravili zadruge. Međutim gledo sam kako je bilo u Bočar kad su došli. Za nji su švapske kuće i zemlja bile ratni plen i nagrada što su im Tito i partija dali. Oni nisu voleli ni našu zemlju za koju smo mi živili i od koje smo mi živili. Oni su jedva čekali da se tog otarasidu. A imali su lepe penzije i kako je vreme prolazilo sve je više penzionera bilo i boraca. Za nji je ovaj naš Banat bio samo plen i prolazna stanica, odskočna daska sas koje su se penjali dalje za Zrenjanin, Novi Sad i Beograd. Zato su se oni nama smijali što ne čitamo novine i nejdemo na partijske sastanke da tamo raspredamo trice i kućine već smo gledali naša posla. I sve im je bilo dobro dok je bilo komunizma i debeli penzija. Po veka su naplaćivlali svoj ratni plen od Titove države za ono što su ko bojagi ratovali. A mi smo u to vreme radili. Orali smo naše njive i ranili našu stoku i lepili i krečili naše kuće. Oni su svi gledali u Jugoslaviju i u zvezdu petokraku i u partiju, a mi smo se držali Boga, našeg srpstva, naše zemlje i našeg posla. E sad, kad su pojeli Titovu državu i kad se jugoslovenstvo razvezalo ko svićnjak od gaća, oni su se setili da su ponovo Srbi i sad su došli meni da srbujedu. Neka fala, samo pridamnom nemojte da srbujete.
