NADNIČAR
Umre nadničar naslonjen na ručice pluga
U zagrlјaj vlažan primi ga poslednja brazda
Tuđa njiva bila mu kuća druga
U jalovom htenju da jednom postane gazda.
Krunio život između setve i žetve
Kapao znojem između suše i kiše
Nikada lјutnje, il’
ne daj Bože kletve
Samo da bližnjima bude lepše i više.
U izmaglici još se vijori duša
I ko na dlanu vidi sopstveno telo
Leleče žena, srce u grudima sluša
I polјupcima zasipa hladno čelo.
Kupaju ga, oblače novo odelo
Za srećnog puta dodaju sitnice razne:
Ogledalce, češlјić, u džepić maramče belo
I novcem pune džepove večno prazne.
Zašto ga lјube, što žena suze lije
Čudi se duša šta im znači sve ovo,
Godinama ga ni zagrlila nije
Niti je ikada imao odelo novo.
I na opelo skupi se celo selo
U goste ga nikad niko pozvao nije
Ali zna selo ono staro načelo
Kod siromaha se dobro jede i pije.
Tvrdica gazda održa govor tužan
Priloži zlatnik sa ponosom na licu
Da li za ono što mu je ostao dužan
Ili predujam za lepu udovicu?
Opelo, odelo, suze, posmrtno slovo...
Smešeći se nabraja duša u sebi:
Hvala ti, Bože, da sam znao sve ovo
Umro bih davno, ni dana čekao ne bih.
Iz knjige VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 8. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala
Više o knjizi:
