- збирка песама младог аутора из Новог Милошева -
Застава љубави (извод из рецензије)
За мене, страсног читаоца, ова књига била је шок. Позитиван и подстицајан. Од прве до последње стране. Сваки стих, свака мисао, па и илустрација. Као да је једно из другог никло и расло. Онако каква јесте једна банатска душа, панонски мудрац, ослоњен на благородну земљу под собом и у себи. Уверен да постоји један јединствен троугао, свето тројство: Бог, човек и земља којој припада. Паор који сеје и окопава, негује и брине, моли бога за добро време и благу кишу, такав је и према свом стиху, својој песми и својој илустрацији. Окренут свом космосу који изнад равнице изгледа далеко шири него било где другде јер баш ту ни небо ни земља немају крај. Да окренемо главу у страну пред годином рођења аутора, морамо признати да је у њему ипак много више него што се сагледа и научи кроз један људски век. Као да се, а нико то и не може порећи, мудрост и надахнуће заједно са очевином преносе кроз генерације, са колена на колено, чак и не изречени, записани у генима. Он види све, јасно и храбро и не пристаје на компромисе и подвале. Пошасти модерног доба, привидни конформизам, разобличује „до костију“. Све, осим вере и љубави, песник подвргава сумњи. Све ставља на проверу оштром, прецизном оку и души. Код њега ништа није онако како се приказује, он полемише са светом у ком живи и не застаје само на томе, он је активан учесник промена. Он позива на укључење у ковање сопствене среће уз веру у себе, љубав, отаџбину и Бога.
За мене, страсног читаоца, ова књига била је шок. Позитиван и подстицајан. Од прве до последње стране. Сваки стих, свака мисао, па и илустрација. Као да је једно из другог никло и расло. Онако каква јесте једна банатска душа, панонски мудрац, ослоњен на благородну земљу под собом и у себи. Уверен да постоји један јединствен троугао, свето тројство: Бог, човек и земља којој припада. Паор који сеје и окопава, негује и брине, моли бога за добро време и благу кишу, такав је и према свом стиху, својој песми и својој илустрацији. Окренут свом космосу који изнад равнице изгледа далеко шири него било где другде јер баш ту ни небо ни земља немају крај. Да окренемо главу у страну пред годином рођења аутора, морамо признати да је у њему ипак много више него што се сагледа и научи кроз један људски век. Као да се, а нико то и не може порећи, мудрост и надахнуће заједно са очевином преносе кроз генерације, са колена на колено, чак и не изречени, записани у генима. Он види све, јасно и храбро и не пристаје на компромисе и подвале. Пошасти модерног доба, привидни конформизам, разобличује „до костију“. Све, осим вере и љубави, песник подвргава сумњи. Све ставља на проверу оштром, прецизном оку и души. Код њега ништа није онако како се приказује, он полемише са светом у ком живи и не застаје само на томе, он је активан учесник промена. Он позива на укључење у ковање сопствене среће уз веру у себе, љубав, отаџбину и Бога.
мр Злата Ђерић
