Kupim danas papir za štampanje i pred knjižarom sednem sa gazdaricom kad naiđe Jelka Trajlova.
–
Kako si, Jelka? – pitam je jer je nisam video poslednjih više o dvadeset godina.
– Eto, guram kocentarat – kaže i nastavi – Kako se ne vidimo kad idemo zajedno u crkvu svake nedelje?
– Ja nisam Vlasta, moj brat, ja sam Radovan.
– O, Radovane, pa ti si, nisam te poznala. Ti si pesnik i po tebi je poznato naše selo.
– To je lepo, Jelka, to nisam znao – kažem ja.
– Šta radiš? – pita ona.
– Evo, sad sam kupio papira, pa idem kući da jedem nešto, pa ću onda da legnem malo da se odmorim. A kad ustanem, onda idem da se zaljubim.
– U koga? – opet će ona – U tvoju ženu?
– Ne, nju volim, već više od trideset godina. U neku drugu, Jelka, u neku drugu – odgovorim joj u šali.
