– Stojanka je lepila kuće po selu i pravila čerpić na Unčiću. Imala je ćerku Gordanu i nije nikad nosila suknje već pantalone i košulju mušku čiji su rukavi uvek bili zasukani – priča mi danas Olga pred dućanom.
– Gordana je rodila nas deset. Troje sa jednim Srbijancom i sedam sa Savom što ga je ubilo onaj policajac što je pomerio s pameću. Samo ja sam bila žensko, a sve su ostali bili muškarci. Moja baba je umrla sa 48 godina, a moja mati, evo, sad ima šezdeset i četir godine. Ima dvadeset i četiri unučeta i senamnajst praunučadi. Bili smo velika sirotinja, ali, evo, odranila nas je i podigla da svi budemo ljudi. Svi imamo svoje kuće i svoje porodice. Jedino brat Paja, kad se rasto sa ženom, od patnje i muke je počo da pije. Ali deca su mu dobro, poženili se i poudali. Moj brat Ljuba ima sad sto pedeset ovaca svoji', a ovaj drugi brat oko četrdeset, a jedan brat drži krave i ima šest komada. Svi smo se našli, nismo ni gladni ni žedni. Kad moja mama – nastavlja Olga – slavi rođendan, onda joj napravimo veliku tortu i kad se iskupimo kod nje, ima nas preko pedeset, puna avlija. Kad me u Kikindu u Livnicu di radim pitu koga imam, ja im kažem da imam devet braća. Oni se svi čudu. A ja se ponosim i kažem da ja nikom ne tajim moju braću. Tako ti je to, moj čika Radovane, a sad idem, pristavila sam supu za nedeljni ručak.
