Ljubicu Verbič je
čitalačka publika kako u Srbiji tako i u Sloveniji do sada upoznala kao
spisateljicu priča i romana, a ovog puta nam se javlja sa novim rukopisom koji
za vas, poštovani prijatelji, ovoga puta iščitivam, sa knjigom pesama „Kamenčići
u mozaiku” koje je uspešno ilustrovala njena ćerka Ana.
Poezija je nalik biseru
u školjci koji obično nastaje kad zrno peska u nju uđe i onda školjka braneći
bolno mesto izliva najlepše sokove iz sebe iz kojih nastaje biser. Kod pesnika
je to drugačije, kod njega je poezija često vapaj za neizrecivim ili pak
doricanje rečenog i promišljenog, a najčeće je stavljanje melema jezičkog na
bolno mesto u duši, njegovo beleženje stihovima i kazivanje svega sažetog u
pesmi koja je uvek strela odapeta u beskonačno.
Treći milenij nam je
pokazao da se književnost, a pogotovo poezija, razbokorila u mnoštvo poetika
koje su pesnici davali svetu u kojem živimo, a iste je književna kritika racionalizovala
i često stavljala u neke naučne okvire u želji da poetske suštine koje su nam
pesnici vekovima darivali uđu i jedan sistem koji je lak za proučavanje budućim
generacijama.
Pevanje je arhetipski
zov duše u želji da se prevaziđe teskoba u koju su ljudi vekovima upadali i iz
koje su tražeći izlaz pevali biranim rečima i davali sebi novu vrstu poetskog
dostojanstva koje je potraga za radošću a ujedno i sučeljavanje sa svetom koji
je nesavršen i jednako sladak koliko i opor i mučan. Traženje odgovora za
vlastitu upitanost nad sobom i svetom koji nam je dat, zadatak je koji revnosno
kroz milenije pesnici svojim delima rešavaju, tražeći odgovore kroz zaumnost,
naslutu, automatski diktat ili pak sažimajući duhovna iskustva u pesmu kao
veliki odgovor sebi i svetu o čaroliji našeg postojanja.
Knjiga pesama Ljubice
Verbič „Kamenčići u mozaiku” je sastavljena od pet ciklusa od kojih svaki za
sebe versifikaciono, motivski, stilski i tematski otvara po jedan segment pesnikinjinog
života, bilo da je vezan prošlost ili pak za nedosanjane snove ili trenutke pojačane
emotivnosti sa voljenim bićima, bilo da su to deca ili pak muškarac njenog
života. I sve te šarene kamenčiće pesnikinja stavlja i sklapa u mozaik poetskog
sveta koji često teži da uzvisi ovaj obični i banalni kojim smo okruženi u
našoj, po svemu sudeći, neuravnoteženoj svakodnevici. Ali taj mozak nije
dovršen, on nam otvara tek jednu sliku sastavljenu iz mnoštva detalja koji su
sastavni deo jednog prelepog mozaika stvaralaštva i života naše pesnikinje.
U prvom ciklusu koji
nosi naziv „Ogledalo duše” na jednom mestu u pesmi „Moja duša” Ljubica Verbič
nam kaže:
„Moja duša je samotna ptica
na plavetnilu beskrajnog neba
pod njom cveta banatska ravnica
povijaju se klasovi budućeg
hleba.”
U ovom ciklusu
pesnikinja pesme deli na strofe i koristi se rimom, sve u želji da na jedan
muzikalan i pevljiv način izrazi meledoju i nadanuće svojim zavičajem.
U drugom ciklusu koji
nosi naziv „Da sam ja” u pesmi „Vetar” pesnikinja nam kaže;
„Da sam ja vetar
ne bih bila košava ni severac moćni
što krade lišće breze poslednji
leta dar
bila bih zefir zelen i
svež vetar prolećni.”
Pesnikinja nam u ovom
ciklusu otvara jednu optimističku viziju sveta u kojoj sa prizivima pesnika
kako prirode tako i vaskolikog živog sveta vidimo njenu veliku želju da
oradošćuje ljude i svet oko sebe u ovom vremenu kad takavih plemenitih emocija
ima malo.
Treći ciklus nosi naziv
„Srebrna vrba” i u njemu pesnikinja unosi u svoju zbirku haiku pevanje kad se
sa malo reči govori mnogo. U istoimenoj pesmi „Srebrna vrba” ona nam kaže.
„Srebrna vrba
na bisernom ostrvu.
Svet samo za nas.”
Četvrti ciklus nosi
naziv „Da imam”. A u pesmi „Krila” pesnikinja nam kaže:
„Da imam krila poletela bih u
nebo visoko
na istok u predele još uvek
nepoznate i tajne
pronašla bih slap što pada u
jezero duboko
i vatrene konje što piju vodu
ispod duge sjajne.”
Ovo zovem postupkom
poetskog očaravanja čitaoca i željom pesnika da ga povede u jedan lepši i
maštom ovenčani svet i da u njegovim prelepim predelima, zajedno sa pesnikom,
čitalac trećeg milnija, koji je već umoran od turbulentne stvarnosti, nađe
mesto za predah da prikupi snagu i da u ovom postmodernom vremenu, uprkos svemu,
nastavi da veruje u sebe i sveukupni život.
Peti ciklus nosi naziv „Zrno
do zrna”. A u pesmi „Lavirint” iz ovog ciklusa pesnikinja nam kaže:
„U beskrajnom Svemiru beskonačno
vreme
i ja tek neznatno zrno ognjene
prašine
uhvaćeno u zamku, u života seme
ostavljeno da luta kroz
lavirint tišine.”
U ovom ciklusu
pesnikinja evocira sećanje na dane detinjstva i sreće, ali i sumira svoja
iskustava i kroz jednu impresiju ih nudi kao poetsku sublimaciju i mudrost
svojim čitaocima.
Za poeziju Ljubice Verbič
može se reći da sledi klasične obrasce pevanja i mišljenja. Ona ne
eksperimentiše i ne muti vodu da bi njena poetika izgledala dublje i
smislenije. Za nju je pesma stvar jezika i reči koja je uvek od Boga a za ljude.
Slike koje nam nudi su jasne, sveže, čiste, prozračne, vazdušaste i eterične
tako da možemo sa njih čitati svu lepotu i blagost pesnikove duše. Ovo i
ovakovo pevanje je na tragu srpskih modernista, Dučića, Rakića, Desanke Maksimović,
a pesnikinja kao da nam kroz sam odabir matrice pevanja govori da ona ne želi
da bude pomodarka već se ona povodi za klasičnim svevremenim poetikama koje nisu
stvar trenutka već večnosti.
Knjiga pesama „Kamenčići
u mozaiku” Ljubice Verbič je ilustrovana crtežima njene ćerke Ane Vidmar koji
su u popunosti kompatibilni sa pesmama negujući onaj prefinjeni i
aristokratksti štimung koji je Ljubica, koristeći čas rimu čas slobodni stih,
svojim pesmama dala. Ovo je divan spoj slike i reči, a čitajući Ljubičine
stihove, kroz ritam i rimu osetićemo kako crteži i slike njene ćerke Ane, inače
sjajne slikarke – osetićemo da ova knjiga peva. Ovde je na jedan veoma umešan
način iskorišćen impresionistički i modernistički poetski prosede da se
savremeni slikarskim i ilustratorskim simbolističko-likovnim elementima izrazi
ovaj pozlaćeni vez Ljubičinog pevanja.
Moj zadatak, poštovani
čitaoče, je da te tek navedem da iščitaš knjigu i da o njoj daš svoj istinski i
pravi sud. Moje je bilo samo da ukažem na ovu jedinstvenu i po svemu izuzetnu
knjigu koja spaja reč i sliku, a kad to sagledate, da osetite muziku,
vašu ličnu muziku, kao najuzvišenije sveto trojstvo u umetnosti.
