Smisao nedeljnog popodneva se gubi onog časa kad asketa kažnjava bludnika. To je plač Matere Božije nad tvojom smešnom spodobom što se klati između hoću i neću. Pauza na štoperici kad spotaknut o sebe sama padneš u očaj i perutaš se. Asketa te vuče u samoću a bludnik u bordel. Svet je tišina u koju uporno pokušavaš da smestiš svoju tajnu emociju. Kocentracija ti pada već nakon nekoliko cigareta. Plašiš se da otkriješ ono što ti fali, mada i sam ne znaš šta je to. Nezadovoljstvo kojim se hraniš te opseda moćno, silno, a ustvari samo bi hteo da usniš. Crveniš od pomisli da plišani zec si što je samom sebi izvezao đerdan, crn kao noć.
