Poeziju Perice
Milutina čitam poslednjih četrdeset godina i uvek sam pred jednom te istom
zagonetkom jezika, simbola, zgusnutih emotivnih slika i ličnih pesničkih
otkrovenja koja se očituju u mojoj moći da od mnoštva kreativnih fleš bekova
orkrijem ono što je pesnik hteo ali i nije hteo da kaže. Sloboda da se u
literaturi od haosa stvara svet data je pesnicima kao metričko otkrovenje
vaskolikog konvertovanog besmisla kroz pesmu, ili pak ciklus pesama, a da se svemu
ipak da neki poetički smisao iz kog treba izaći kao iz vira koji te povlači u
dubine u bezdno i uzvisuje te na nebesa sa jednakom snagom i silinom. Tako ti,
dragi moj, ili pak ja, kao čitaoci te i takve pozije odjednom, česti nesvikli
na takve vanumne poetičke damare, nađemo se u nekom praznom prostoru gde letimo
između nebesa i zemlje kao duša koja traži smisao, kako čitanja ove poezije
tako i sebe same u Gospodnjem otrežnjenju i vapaju za večnim poretkom bića i
stvari u kojima nas Gospod svojom ljubavlju obožuje u nama samimam kao ljude i
kao čitaoce.
Ništavilo koje
nas milenijumima opseda, a čitamo ga u ovoj poeziji, samo je jedno od moćnih
iskušenja koje nam Gospod daruje na našem putu da se kao ljudi ozarimo
prolaznošću svega što postoji i da se peumnjeni skrasimo u veri da uskrsnuće i
život večni samo su njim mogući.
Naša
nesavršenstva i zablude su ogromne, a naše spoznaje istih su tek retki vrici
svetlosti što nam na trenutke prostreli kako um tako i svest, a iste pamtimo
samo kao emotivnu teskobu iz koje često izlazimo poraženi ali sa vapajem za radošću
na usnama kako bismo se očovečeli pred samima sobom i dali sebi podršku da
istrajemo u mučnom stanju ovozemaljskog postojanja.
Knjiga pesama
koja je pred tobom, poštovani čičatoče, a podnazivom „Siluan” sastoji se od
deset ciklusa pesama koji nas iz pesme u pesmu vode na jedno uzbudljivo
putovanje kroz unutrašnje vrenje i fermentaciju kako upitanosti nad sobom,
svetom književnog junaka, tako i kroz sve naše damare i sveljudske damare od
prapočetka sveta u kojem su se večno sukobljavali božansko i demonsko u
pojednicu isklesanom po božijem liku ali sa mnoštvom slabosti koje su lepak i
mamac za sve demonske kušnje koje se pred svakog mislećeg pojedinca
postavljaju.
Prvi ciklus nosi
naziv „Otuđenje” i sastji se od dvanaest pesama u kojima nam autor otkriva
postojanje zla koje je lišeno svesti o postojanju čistote prapočetaka i govori
nam da je to čemer pojedinaca, nas samih, koji često padamo u zavodljive mreže
demona u nama samima, onako raspolućenim telesnim strastima i materijom,
opsednutim, prolazimo kroz stradanja kako fizička tako i duhovna jednako
verujući u reč koja nas nekada vodi ka samo poništenju a nekada nas uznosi
spasenju, kad imamo ljubavi, ka nebesima božanskim. Na jednom mestu pesnik
nam kaže:
„Ništavilo nikad
nije samo,
ima nepoznate
duhove
Koji tjeraju
kola pretovarena
Teretom
preteškim za svet ljudi,
Nesposobni da
nađu
običnu adresu
svog postojanja”
„Otuđenje” je
novi ciklus pesama Perice Milutina gde on svog pesničkog subjekta vodi kao
Dante Vergilija kroz pakao žovota i daje mu slike i uputsva da je „smrt rođena
iz nemoći, a da je apsolutna sloboda nepodnošljiva, u svetu gde je nebo majstor
nemira i zato on kaže istina je jedina laž koja se voli”. A ljudi su često
nesposobni da pronađu adresu vlastitog postojanja. U ovom ciklusu pesnik je
otvoreniji, rečitiji i jasniji, a stihovi su maksime koje ne samo da odražavaju
pesnikov stav već i daju okrepljujuću svežinu čitaocu tako da stičemo utisak da
nam pesnik govori o starim stvarima na nov način.
„Bezdan” je
sledeći ciklus u kome pesnik otvara staru i prepoznatljivu matrici svoga
pevanja koju smo čitali u knjizi „Dveri smrti” i razgraničava sa jedne strane i
sa druge sumira i sažima stvarnosne damare kroz koje prolazi njegov pesnički
subjekt i daje mu iskušenja promišljanja iste.
„Bjes tela” je
novi ciklus koji nam se otvara kao freska na kojoj su islikane tragične sudbine
bića pojedinca koji je ostrašćen životom i zaslepljen demonskim silama
hedonističkog odraza sveta u nama samimaima i od nas samih, a sve u strahu od
tajni otkrovenja. „Svet je laž” kaže pesnik u ovom ciklusu, a onda ide dalje pa
kaže „ili je providna laž o njemu / a smrt je mirna i predivno plava”.
Za ciklus „Nepostojanje”
bih izdvojio citat gde pesnik kaže:
Nešto je vječno
kao ljepota
koja umire u
Ničemu
A onda bih dodao
još jedan citat koji kaže:
„Lepljivi su
putevi Boga
u vreloj utrobi
punoj isparenja
i mirisa
Začetih u bezdanu”
Teško je
postojati u svetu gde je „MIsao je haos”.
U ovom ciklusu
pesnik vraća dugove svom pesničkom uzoru iz mladosti Arturu Rembou i kroz neko
strašno rastrojstvo čula otvara nam vlastite puteve traženja istina koja je
uvek odraz onoga što mi priželjkujemo, u nadi da oslobodimo naš duh prikovan za
varljivu svakodnevicu koja se obezbožena krevelji svim našim naporima da je
pripitomimo, da se mi duhovno izmitarimo i oslobodimo jednom za navek.
„Ono što je smrt
nelično” je novi ciklus pesama.
Sledeći ciklus
pesama u ovoj knjizi nosi naziv „Unutrašnje čulo” i sastavljen je od deset
pesama koje nam otvaraju priču o polivalentnosti naših od iskona pamćenja na prapočetke
i sve ostale egistencijalne kroz epohe mene koje su učinile da već sa samom svešću
o postojanju shvatamo starost, nemoć, nezrelost naših bića da se odupremo svom
mraku i pošastima koje nas kroz vekove opsedaju sa željom da nas sa ništavilom
stope.
Naše unutrašnje
čulo je božanski glas koji se ne može racionalno niti spoznati niti opričati,
ono je zametak božanskog koje smo već rođenjem dobili bez sveti o sebi i svetu
koji je oko nas i u kom treba prebivati. Slediti svoje u nutrašnje čulo koje za
svet oko nas nevidljivo, a često i za nas same nedokučivo, znači pratiti Gospodnji
naum sa nama samima u životu i svetu vaskolikom.
„Iskustvo
svjesti” je ciklus sastavljen od jedanaest pesama i govori nam o tome da
od velikog praska pa do dana današnjeg naše biće se sudara sa stvarnoću koju
uporno pokušava racionalno spoznati, kako kroz pamćenje koje nam daju umetnost
i nauka, tako i kroz naše genetsko pamćenje, sa željom da se oslobodimo i
spoznamo sami sebe i svet koji je naizgled jednostavan a ipak nedokučiv u
svojim raznolikostima. „Svest nije dovoljna” govori nam pesnik, već se moramo
žrtvovati za biće iskonske ljubavi koje nas je i sazdalo u svim našim oblicima a
ono se zove – Bog.
„Iskrivljena
svest” je ciklus o kom nam peva Perica Milutin i on nam govori o putevima,
stranputicama i zabludama u koje upada naš um tokom življenja i sastoji se od
deset pesama. Gde je svet „poredak snova” i gde se kroz sjenu umrlog Boga
nazire ozarenje kao preh plaštanicom i upućuje nas na jednog jedinog „sveopšteg
(univerzalnog) gospodara” i na
njegovo postojanje.
„Kosmička
svijest” je ciklus sastavljen od dvadeset i jedne pesme i već od samog početka
nam pesnik otvara sliku da spoznamo svu beskonačnost i bezgraničnost koja nam
se nudi jednim rođenjem i uči nas u moć postojanja drugog sveta gde smrti nema
i gde se čoveku pojedincu,
crviću iz trećeg milenija, obasutog svim novim tehnologijama koje mu plene i
uzimaju život, da se kaže da za njega ima nade, jer smrti nema i večnost
postoji. Naš um je mračan, govori pesnik, ali postoji božanski pastir
svetlosti. Kosmička svest je sveprisutna ali i spasonosno uže za koje vešamo
kao za slamku spasa naša suštastva i kazuje nam da su naša tela u božijim
rukama. Kosmička svest je neizbežan susret sa demonima koji nas vrebaju u nama
samima i svakodnevici i sa kojima u izgnanstvu i molitvi mi, pali ljudi iz
trećeg milenija, imamo šansu da se u stalnoj težnji stopimo i da srastemno sa
božanskom energijom i postanemo deo nje same.
„Nestanak svesti”
se poslednji ciklus koji se sastoji od deset pesama. Svet je po pesniku neverni
kradljivac spasenja pojedinca jer se u svojim mamljivim čulnim i opšte poznatim
hedonističkim ponudama usmerava na biće pojedinca koje stremi kao očišćenju i
oslobođenju od svega zemaljskog i koji se identifikuje i vapi za srastanjem sa
božanskim i nadnaravnim kao delić nečega što se ne može pojmti, već se samo
verom i pročišćenim srcem može nasluti. „Osloboditi se bremena svesti”,
uči nas pesnik, je ujedno i oslobođenje od nestajnaja i život večni – Amin.
I na kraju, kad
iščitamo knjigu ove, po svemu neobične, poezije, vraćamo se na sam početak i
naslov i vidimo da je junak ove poezije, Siluan, koji je lutajući monah, sasvim
odgovorio svome zadatku, govoreći nam da je naše postojanje, od prapočetka,
jedno lutanje i raspetost između želja, htenja, mogućnosti, raspetost između
svesti i nesvesti, između tamne i svetle strane naših bića, gde nam se sa jedne
strane Gospod blagonaklono smeši, iskazujući nam svoju nadnaravnu ljubav, a sa
druge se Sotona cereka i ruga svemu onome dobru što mi, uvek nedovoljni sami
sebi, od Gospoda želimo da primimo. Siluan je putnik i naše stalno putovanje
ka gospodu i večnom vaznesenju.
