NA ČELU MI PIŠE NE OMETAJ
Pustite me, tek počinjem da ličim.
Jašući magarca marke fijat 1300 ulazim u popodne
nekog grada nalik podmuklom Oksfordu,
dolazim da nabijem rogove starom okultisti,
obeščastim mu majku biblioteku, progutam
tajne formule, nevino podrignem i odem
dalje. I još dalje.
Dosta je zanovetanja, zbivam se.
Nemojte strugati po dnu moje kristalne lobanje,
nema tu ničeg za opšte zlo, nikakva korist,
nijedan politički spas ni vođa žabljeg lika,
ukratko, ničega nema tu.
Počinjem da ličim, tako što lečim
monolit svog lica,
na larvu što bi uskoro raširiti mogla
leptirska vrata,
zevnuti velikim značenjem.
Mogla bi, recimo, da zalaje: KOPNO, KOPNO,
kao da već sluti izbavljenje posle potopa,
ili barem brodolom koji mora doći.
Ozbiljno počinjem da ličim.
Smeh više nije sidro čamca na čijem petom spratu
zakupio sam kabinu,
ne pomažem mu jer ne može se pomoći,
znam: to je podrum Titanika
u kome, s kraja na kraj zavičajne močvare,
prevozim tikve, mast i drezgu.
Sve više ličim – sve manje podsećam,
raskivam sebi okove koje sam umetnički skovao
zarad bratstva budala, zarad reda.
Ne dirajte me, na prisustvu mi rodilo odsustvo
na kome piše: NE OMETAJ,
ne valjam ni za vesti, ni za ankete,
ni za nameštaja premeštaj,
evo, svaki čas, već sutra, prestaću da ličim,
biću baš taj.
Iz knjige VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 7. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala
Više o knjizi:
