Čekao me je za stolom tog jutra kad sam se probudio i kad sam izašao iz dobro prosnevanog sna. Onako ogroman i koščat, sa dugačkom kosom i bradurinom i rizom koja je bila neke tamno sive boje, činio mi se gotovo nestvarnim. I tek kad je pružio ruku da se rukujemo, po stisku ruke sam video i ne samo da je živ i stvaran, već i neobično jak. Moja soba je ličila na skladište nereda. Svega je tu bilo i sve nabacano jedno preko drugog, mnoštvo stvari koje su jedna drugu isključivale i demantovale. Jedino sto je bio čist, poliran, da se na njemu moglo ogledati. Dve stolice, na jednoj Raspućin, a na drugoj ja. Susret je bio neminovan i, davno pre no što sam i bio u prilici da shvatim, isplaniran do u tančine. Nisam bio spreman na takvu vrstu suočenja, a ovo je dvadeset i prvi vek i zašto bih se uopšte bavio problemima carske Rusije s početka dvadesetog veka. Nevoljno sam ga slušao, trudio se da njegove reči prolaze pored mene, prosto tako da se zabadaju i gomilaju u opštem strvu u mojoj sobi. Pravio sam se da ga slušam, i on je to znao, ali me je lukavo puštao da se malo umorim u uljudnosti i foliranju. Onda sam, dok je govorio, zamišljao da je u pitanju jedan dobro koncipiran tekst, da je u pitanju literatura, borhesovskog tipa, sastavljena od literature koja se percipira u sučeljavanju književnog subjekta (antijunaka) i junaka, koji ima još i istorijsko utemeljenje. I naravno, identifikovan sa istim, antijunakom iz postpostmodernih priča počeo sam da se tako i ponašam. Koristio sam sve elemente koji su karakteristični za takvu savremenu priču. Dok je govorio, zevao sam, gledao u stranu, čačkao nokte, i gle, žvakao gumu za žvakanje i pravio balone koji su mi se raspadali, potom sam izvodio razne vragolije iz filma o čuvenom mister Binu i naravno, da ne budem dosadan u nabrajanju, sve sam to činio dok je on govorio. Svako je u toj priči imao svoju taktiku u retoričkom smislu, kako da nadgovori sagovornika. Činilo mi se da sam u prednosti, jer poznajem toliko modernih i savremenih stilističkih tehnika, a takođe i mišljenje mnogih samoproklamovanih književnih kritičara koji su u stanju da satima govore i palamude, a da u stvari ništa ne kažu. Ali izgleda da nisam bio u pravu. Umorio sam se i zaspao. Šta ja to kažem, zahrkao sam za stolom u razgovoru sa Raspućinom. I sve je kod mene bilo u duhu postpostmoderne, a kad sam se probudio, njega nije bilo, malo sam mlatio rukama da se uverim u ono što vidim i zaista ga nije bilo, kad sam to hteo i onako samouvereno da kažem, da čujem snagu i lepotu moga glasa, namestio sam usta da kažem: nema ga, to je bio samo san, samo priča, a ustvari rekao sam jasno i glasno tako da mi i sada zvone moje reči u ušima: "Greši da bi se oslobodio greha".
