Jovan Zafirović je pesnik najmlađe generacije koji ovom
zbirkom pesama stupa na književnu scenu srpske rodoljubive i nacionalne književnosti. Budući
da je detinjstvo i mladost proveo u porodičnoj kući u svome selu na Kosovu i
Metohiji, a da trenutno zbog posla, sticajem okolnosti, živi u Beogradu, Jovanova
poezija je ispunjena zavičajnim temama, koje su ujedno i naše nacionalne teme,
budući da njegov zavičaj Albanci nasilno cepaju od matične države Srbije.
Jovanovu
poeziju bih nazvao pesmama novovekovnog kosovskog zaveta gde se probuđeni
duh srpskog naroda i starog kosovskog Lazarevog zaveta ispisuje rukom ovog
mlađanog autora. On oseća u sebi tradiciju predaka i kaže: „Tu baš gde sam
rođen se poštuju vrednosti prave” i svestan je da se nad njim, kao i nad
vaskolim srpskim narodom, koji je stešnjen i getoiziran, visi kao mač državni
pritisak i teror velikoalbanskih separatista. Pesnik saoseća sa svojim narodom
i na jednom mestu kaže: „Ruše nam sve, crkve i grobove” i on vidi svu nepravdu
koja se dešava kako njemu tako i njegovom narodu i duboko veruje da će Gospod
dati snagu njegovom narodu da istraje i da će jednog dana izvojevati svoje
oslobođenje kao pobedu nad tiranskim opkupatorskim režimom. Jovan Zafirović,
takođe, oseća i sve usude i neslogu svog naroda i kroz pesmu pokušava da nađe
način da utiče, da bude anganožovan pesnik da se Srbi prenu iz svojih
međusobnih nesaglasnosti i da sa verom u Boga nađu načina da se slože i obože.
Nema
pesnika bez zavičaja, isto tako nema pesnika da ne peva o svome zavičaju, tim
pre ako je negde daleko od njega. Zavičaj je naše identitetsko pitanje, mesto
gde smo prvi put udahnili vazduh, zaplakali, mesto gde smo osetili prve mirise,
ukuse, gde smo doživeli prvu ljubav i gde osećamo da našoj duši najviše prija. Zavičaj
je naša emotivna i duhovna luka u koju smo rođenjem usidreni i kroz čitav život,
ma gde bili, nosimo ga u sebi kao čistu, svetlu i nepatvorenu emotivnu sliku na
koju nikad i nikome ne dajemo da je prlja niti da je ruši. Zavičaj je mesto u
kom smo mi duboko duhovno ukorenjeni i kad ne prebivamo u njemu, on je naš
arhetipski kod kojim smo se pričestili kod Gospoda i u koji svom silinom duše i
bića verujemo. A kad se spoljašnje okolnosti nametnu i kad neko želi da nam sve
ono što nam je drago i ono u šta verujemo, kad neko nasilno želi da nam sruši,
onda se iz naše duše prolomi krik otpora i pobune i sa željom da odbranimo ono
na šta su pogani nasrnuli.
Poezija
Jovana Zafirovića je rodoljubiva i angažovana a samo takva i može da bude ako
poeziju shvatimo kao poklič najdublje intime pesnikove kao vapaj za slobodom i
želja da se iskaže najveća muka koja se godinama od detinjstva nosi. Malo je
rodoljubih pesnika danas u vremenu kad se savremena poezija odmetnula od
rodoljublja. Jovan Zafirović nas vraća u staru pesničku matricu rodoljubivog
načina promišljanja sveta i daje nam impuls da se i mi probudimo i da počnemo
iznova, u trećem mileniju, da sosećamo sa našim nacionom koji stenje pod
šiptarskom okupacijom u vlastitom zavičaju u vlastitoj državi. Jovan nas
podseća na narodne muke od kojih smo se mi, koji ne delimo sudbinu sa našim
potlačenim nacionom, okrenuti šarenim reklamama i stalnom jurnjavom za
materijalnim dobrima, prosto odmetnuli. On sa svojim pesmama hoće da nas
probudi i da nas osvesti, da nas podseti, da smo deo jednog narodnog bića i da
nam ništa nije svetije nego da branimo i pomažemo rod svoj.
Iščitavajući
knjigu Jovana Zafirovića, poštovani čitaoče, osetićeš jezu, bol tugu i vrisak
jedne nove gneracije mladih srpskih pesnika koji su pod kraj veka rođeni na Kosovu
i Metohiji. Osetićeš našu rodoljubivu pesmu koja se vekovima peva kroz
različita pesnička usta i videćeš da si i ti taj pesnik, da si ti taj
narod o kome pevaju kroz vekove Jakšići, Šantići, Vasiljevi, Jevrići Bećkovići,
Jašovići, Savići, Trajkovići, Zafirovići.
