Moj boravak u prošlosti svakodnevno se spotiče u takođe moje večno pitanje dali se uopšte trebam obazirati i dali uopšte i trebam ići u posetu mom prošlom životu. Upitanost me ponekad dovede u stanje blage razjarenosti duha i besa na samog sebe.
Gosteći se u veremenu prošlom naš sadašnji duh otkriva mnoštvo mana i nedoslednosti koje smo imali. Otkriva gomile promašaja i nedorečenosti koja se ničim pa čak ni racionalizacijom psihološkom ne može opravdati.
Nije mi nimalo prijatno da se prisećam ni lepog ni ružnog.
Lepo kad ga se sećam imam utisak da je sladunjavo patetično, naivno i obojeno stilskim sredstvima koja u mojoj uobrazilji često preuzimaju retoričku i slikovnu kontrolu nad mojim mislima. Dakle za proživljeno lepo mislim da je uobrazilja i tačka.
Kad je u pitanju ono što je ružno i ono što sam doživljavao kao teskobu, mučninu što sam doživljavao kao BORAVAK U PAKLU bilo da je u pitanju strasno prihvatanje hedonističkih mladalačkih poriva ili da je u pitanju fizički bol koji su mi nanosili ljudi kojima sam se suprotstavljao ne prihvatajući večito pravo da slabiji se povuče pred jačim, dakle i posle odmeravanja snage sa jačima fizičkim, kad sam dobjao po fanfulji da bih olako iznete ocene i reči utvrdio. da bih sačuvao ne postojeći ponos i ugled pred drugim ljudima da bih iskazao hrabrost koji svi zaborave pa je se i ja sam za kratko vreme ne sećam.
Dakle moj boravak u priošlosti gde su mi se ružne stvari dešavale jednako mi je danas nestvaran i sklon sam ga takođe dobro obojiti u svoju korist bojama uspeha čevrstine iznetog stava i spremnosti da se uvek vidi da su drugi ono strašno i zlo a ja sebe da opravdavam.
Onda sam odlučio da što ređe idem u goste u moju prošlost i u moja proživljena vremena. Moj duh sam usmerio prema beskonačnom i počeo da crpim snagu iz večnosti. U takvoj konstelaciji snage i odnosa sve ono što sam živeo u odnosu na ono gde sebe projektujem je onako maleno sićušno i minorno tako da shvatio sam da nemam vremena za gošćenje u prošlosti.
