Bio je jedinac, a znali smo se od vrtića, kad samo glumili u jednoj predstavi o vatrogascima, gde sam ja bio komandir vatrogasne brigade a on je bio vatrogasac. Čak nam iz tog perioda postoji i fotografija, zajedno sa roditeljima koji su bili publika, zajedno sa tetkicama i vaspitačicama. Živeo je kod moje kuće iza ćoška i družio se sa Milivojem Čičelom koji je mlad umro jednog popodneva u Novom Bečeju kad se vrtio iz lova. Arkadijev otac se zvao Šandor, a moj Draga, i zajedno su ih oterali na prinudni rad početkom pedesetih da grade neki državno važan put. Oboje su bili paori i nisu voleli što moraju da rade za državu zabadava, dok su njhove njive bile u korovu. Kad je završio školu, upisao se Arkadije za majstora i kod majstor Živana Brce je bio odličan šegrt u našoj zadurzi. A po završetku je našao posao u Livnici željeza i temepera u kikindi. Od početka je bio dobar i marljiv radnik, jedino nije voleo nepravdu i privilegije koje su se dešavale u fabrici. Vojsku je služio u Hrvatskoj, a ja sam ga krajem sedamdesetih sreo u kasarni koja je bila prolazna soba za vojnike u Zagrebu, vozio je kaminon i raznosio je po zagrebačkim kasarnama hleb. Obradovao se kad me je video i rekao: Simulant. Da, za tebe stara kajla simulant kao i svi, a za vojsku vojnik na pregledu zbog trbušne nervoze, rekao sam mu. Za slobodno vreme, vozio me je po Zagrebu kad je raznosio hleb i pokazivao mi grad kao turistički vodič. Sve je poznavao i o svemu je imao mišljenje kao i svi šoferi. Nakon vojske se oženio sa devojkom iz mladosti i sa njom je dobio sina Sašu, ali taj brak nije dugo potrajao, te se Veselinka sa detetom odselila u Kikindu da tamo živi. A on se oženio sa Rosom koja je u naše selo stigla iz Bugarske i prekrstio je da se po naški zove Smilja. Ubrzo potom se rodio sin koji je dobio ime Vladimir. Arkadijev otac Šandor je umro nekoliko meseci posle smrti mog oca Drage, a obojica su bili strasni pušači i imali su obolela pluća. Bilo im je zabranjeno da puše, a oni su ipak pušili do poslednjih nekoliko nedelja pred smrt. Arkadije je čitav svoj radni vek proveo u Livnici. A pre nekoliko meseci je otišao u penziju. Nasledio je od oca slaba pluća, kao i ja, i nije smeo da puši, a pušio je, a usput je imao i slabo srce. Kad sam ga pre nekoliko dana, dok sam boravio u Plućnoj bolnici na kontroli obišao, bio je raspooložen i zezao se, pokazujući mi da je dobio krevet sa tetrisom gde može da podešava visinu glave. Imao je na licu masku sa kiseonikom, a na stočiću bolesničkom je bilo kao u špajzu, svega i svačega od hrane. Činilo mi se da mu se stanje popravlja i kad sam stigao u selo, rekao sam njegovoj ženi i sinu da sve ide na bolje. To ih je malo obradovalo i dalo je nadu da će ipak uspeti da se izvuče iz kandži smrti. A onda sam juče čuo da je preminuo. Kažu da je dva dana pre smrti prestao da puši. Na vest o njegovoj smrti, ja sam se setio svih mojih prijatelja iz detinjstva iz mladosti koje sam ispratio na onaj svet. Nije mi bilo prijatno, rastužio sam se shvativši iznova da sa Arkadijem umire još jedan deo mene koji je živeo u njemu.
